НЕБОЈША ДУГАЛИЋ, ГЛУМАЦ СА ПРИЗНАЊЕМ И ЗВАЊЕМ „ВИТЕЗ СРБИЈЕ“
БИТИ ПОВЕРЉИВ ПРЕМА БОГУ…
Као професионалац и човек у животу и раду инсистирате на „позвању и послању“, на томе да смо сами одговорни као креатори сопствених могућности. Када Вам се и како догодило то самоосвешћење, када сте, једноставно речено, узели свој живот у своје руке?
-Тешко да је ико икад свој живот узео у своје руке. Ми смо увек у рукама многих, што људи, што непредвиђених околности. Али свест о одговорности можемо неговати с обзиром на свест о могућим последицама нашег појављивања и поступања у свету. Све оставља негде неки траг. И човек је дужан да непрестано преиспитује шта је својом појавом или поступком у некоме произвео. То је нарочито важно кад се бавимо уметношћу, јер је тада изложеност већа, па самим тим и наша одговорност.
За некога ко је пореклом из Жиче, духовног окужења осветљеног вековима српске светородности, није никакво чудо што верујете да озбиљан труд отвара и озбиљан пут и то својом каријером и сведочите. Колико Вам је вера помогла у животу?
-Вера је широк појам и може значити много тога. Али оно што је у односу вере и професије важно јесте разумети однос труда и онога што нам је као позив даровано. На нама је да учинимо све што је до нас да развијамо свој дар, да га не траћимо узалуд и да се потрудимо да кроз њега узрастамо и ми сами и они којима се обраћамо. У таквом труду важно је имати поверење да ће Бог отворити у своје време онај пут који смо својим трудом заслужили.
Да ли сте коначно бацили сидро када је реч о глумачкој професији? Имали сте период колебања, судећи по ономе што су писали медији. Шта Вас је то и као оствареног уметника ставило у дилему?
-На свету нема места на коме би наш брод могао остати трајно укотвљен. Нас непрестано призивају разни путеви са разних страна. Неки су за нас, а неки нису. Међутим, опет треба бити поверљив према Богу и веровати да ће нам се отворити онај који је за нас.
Шта би био бољи или, можда, нужни избор, да сте, не дај Боже, одлучили другачије?
-О томе шта би у оваквом или онаквом избору било боље или горе, човек никад не може знати, јер је много непознатих, чак и онда када бирамо најважније ствари у животу и никада не можемо бити сигурни јесмо ли изабрали тачно оно што треба. Али Бог брине и о нашим погрешним изборима и помаже да исправимо своје стазе према Њему.
Шта је „вредело чекати”?
-Способност чекања је сама по себи вредна у човеку. Нарочито ако научимо да чекамо са надом, вером и љубављу. Иако понекад такво чекање значи да ћемо много тога чекати дуже него што бисмо желели, ипак, оно што дочекамо биће много зрелије и смисленије када га дочекамо.
ПОРОДИЦА – УВЕК НЕКО НЕКОМ НЕДОСТАЈЕ…
Време и смисао су, чини се, кључне категорије у Вашој филозофији живота. Када сте и како то спознали? Шта Вам значи ово време дато у животу, и у чему видите свој смисао?
-Сваком смислу потребно је време да би дозрео. Неким смисловима потребан је цео живот, зато што је човек биће непрестаног кретања и непрестаног употпуњавања свог смисла. Биће непрестане промене. Зато треба бити стрпљив са закључцима о свом смислу и оставити времену да о томе изрекне своју реч. Наше време је време служења и на нама је да одслужбујемо своје време како најбоље умемо, а шта ће као смисао из тога изаћи, треба оставити времену.
Ви сте веома богат човек, имате петоро деце. Како уз све професионалне обавезе успевате да будете отац и супруг, ко коме више недостаје?
-Увек неко неком недостаје, али ако се човек потруди да да оно најбоље из себе где год се нађе, онда квалитет тог давања надомешћује недостатак времена.
Шта бисте, или шта ћете у професионалној оријентацији саветовати својој деци? Имате ли наследнике у глумачком позиву?
-Једино што могу саветовати јесте да се труде око развијања својих дарова да би они сами били срећни откривајући бескрајан простор креативних могућности. Стварање је оно што човеку прибавља осећај смислености. За остало, свако мора сам да се избори на свом путу.
НАЈВЕЋИ ИЗАЗОВ – РАЗНОВРСНИ ИЗАЗОВИ
Остварили сте се у свим глумачким жанровима, у свим медијима… Познато је да жалите за улогом у „Монтевидеу“, али сте зато веома успешно изнели карактере ликова који Вам интимно нису блиски у серијама „Жигосани у рекету“, „Државни службеник“ итд. За разлику од Небојше који суптилно говори поезију, свира и пева, овде сте убедљви и као неко са ивице закона. Шта је ту био за Вас изазов?
-Највећи изазов за глумца су разноврсни изазови, јер је суштина глумачког умећа у томе да се посведочи што је могуће шароликија палета различитих карактера и судбина. То истовремено говори и о нашој способности да разумемо и примимо друге око себе са свим њиховим разликама и да истовремено схватимо да у свакој другачијости има толико тога нашег, а да тога нисмо ни свесни.
Евидентно је да се у српској продукцији нешто догађа, снима се, сви глумци раде… Колико у том квантитету има и квалитативног помака?
-Има заиста много. То је изузетно повољна околност, јер је више људи добило прилику да покаже шта уме. А испоставило се да се појавило много нових, сјајних имена у свим областима ове уметности. Јер је охрабрујуће и надахњујуће, нарочито после дугог сушног периода, видети да има много даровитих људи који могу дати много тога дивног и плодног.
Као педагог и професионалац, шта приликом првог сусрета кажете својим студентима, то је, по правилу, оно што се цитира читавог живота?
-Ја никада својим студентима нисам приступао са неким готовим и закљученим рецептима или знањима, зато што мислим да таквих ни нема. Све је увек отворено и подложно пропитивању и провери. Највећи педагошки успех био ми је кад су ме студенти оповргли у ономе што сам хтео да их научим и уверили ме у супротно.
У уметности нема готових одговора и готових знања. Уметност подразумева стално тражење нових могућности човека да се проговори. Зато више труда улажем у то да их упознам и да из њих извучем оно што је најбоље у њима.
Чиме сте професионално сада окупирани?
-Тренутно радим филм ,,Буди Бог с нама” са Слободаном Шијаном и требало би да почнем трећу сезону „Државног службеника“. Има још неких пројеката у најави, али тренутно је ово…
Зорица Лешовић Станојевић
Небојша Дугалић, српски позоришни и филмски глумац, режисер, професор глуме, отац петоро деце, рођен је у комшилуку, у Краљеву, 17. маја 1970. године. Дипломирао је глуму на Факултету драмских уметности у Београду у класи професора др Владимира Јевтовића. Играо је на многим сценама, у Народном позоришту, Београдском драмском, Позоиришту на Теразијама, Атељеу 212, Југословенском драмском, Звездара театру, Битеф театру, Мадленијануму, Краљевачком позоришту… За позоришна остварења добио је бројне награде: „Ошишани јеж“, „Стојан Дечермић“, „Миливоје Живановић“, „Зоран Радмиловић“, четири „Зоранова брка“, Стеријину награду, „Златног витеза“ у Москви 2006. за улогу у „Златном руну“, исто признање добија и за монодраму „Реч је о свечовеку“ 2012, Награду „Милош Жутић“ Удружења драмских уметника Србије за сезону 2013/14, Награду Народног позоришта за најбоље индивидуално премијерно глумачко остварење исте сезоне, награду ЈДП за изузетан допринос стандардима те куће, Награду Града Београда за позоришно стваралаштво 2013, а крајем јуна 2019. уручено му је и признање „Витез Србије“. Бројна и највећа признања добио је за улоге остварене и у телевизијским драмама, на радију, филму и телевизији. Од 2001. до 2016. био је професор глуме на Академији уметности у Београду, а од 2017. је редовни професор на Факултету савремених уметности. Успешно је режирао десетину позоришних представа. Ожењен је глумицом Драганом Дугалић са којом има петоро деце. Поред гостујућих представа, у Чачку смо га често сретали као глумца који маестрално говори Дисову и поезију других песника. Поводом Дана „Гласа“, упркос целодневним снимањима, одржао је обећање и одговорио на нека наша питања. Нема шта, професионалац, велики глумац и добар, одговоран човек је Небојша Дугалић.
