MLADA OPERSKA PEVAČICA BILJANA JOVANOVIĆ O SUSRETU SA PRIMADONAMA RADMILOM BAKOVAČEVIĆ I BREDOM KALEF
Nedavno je u Muzeju pozorišne umetnosti u Beogradu održan jedan lep susret. Dve velike dive svetskog glasa, primadona Radmila Bakočević, prvakinja “zlatnog doba” opere Narodnog pozorišta u Beogradu i zvezda najvećih evropskih i svetskih pozorišta (Milanske Skale, Kovent Gardena, Metropoliten opere…) i primadona Breda Kalef, razgovarale su sa mladim umetnicima i publikom. Ovaj prijatan susret i razgovor pun emocija održan je u okviru Muzičko opersko teatarske organizacije (MOTO), u kojoj su, izmedju ostalog, ove dve dive počasne članice. Naša sugrađanka, operska pevačica Biljana Jovanović, inače profesor, honorarni saradnik u Narodnom pozorištu u Beogradu, pozorištu za decu “Duško Radović” i pozorištu “Madlenianum”, i sama članica MOTO, podelila je sa čitaocima “Čačanskog glasa” utiske i za nju veoma vredno iskustvo u razgovoru sa dve primadone.
Primadone Bakočević i Kalef pričale su publici o svojim početničkim iskustvima, o načinu rada, prisetivši se, kroz brojne anegdote, mnogih događaja iz svog bogatog pevačkog opusa.
– Bilo je i mnogo korisnih saveta od ove dve velikanke, pa i o tome kako opstati na putu operske umetnosti koja važi za najkompleksniji i najteži, a opet i najlepši posao jednog čoveka-umetnika. Ova profesija je jako uzbudljiva, nikada nas ne pušta da odrastemo i iznova nas podseća na to da je iskrenost najvažnija karika u svakom odnosu – u privatnom životu, a i na sceni. Bila mi je velika čast da budem deo ovih susreta, a pogotovo što je jedna od njih Čačanka, velika Radmila Bakočević, uzor meni i mnogim mojim prethodnicimа, pa verujem i generacijama koje će tek doći. Neizmerno sam srećna, zato što profesorka Bakočević i gospođa Breda Kalef podržavaju naše projekte. Neopisiva čast mi je kada su u publici na mojim premijerama, a da vam ne pričam kakav je osećaj kada vam jedna primadona, jedna zvezda svog, pa i sadašnjeg vremena, nesebično da kompliment ili pohvali pevanje uloge koju je i sama pevala nebrojano puta, ili došapne savet kako da “olakšate” neka zahtevna mesta u notnom tekstu – kaže naša Biljana Jovanović.
Ona je mnogo toga naučila iz razgovora sa profesorkom Bakočević i primadonom Bredom Kalef, slušajući o njihovom načinu ophođenja prema ovom poslu.
– To je predanost bez mere! Strast, a opet i mesto gde duh dečije igre ne prolazi. U operskoj umetnosti, nikad ne možete odrasti do kraja. To dete u svakom od nas traži novu igru svaki put kada stanemo na daske koje život znače, oblačeći kostim i prelazeći iz veka u vek. Publika jako ceni iskrenost, od najmlađih do najiskusnijih kritičara u publici. Ne možete pogrešiti ako svoje srce ostavite na sceni. Naša umetnost, kao što je gospođa Breda Kalef rekla, jeste najkompleksnija i najteža, jer moramo da pevamo, glumimo, ritmički ispratimo tekst na raznim jezicima, a opet i da ispoštujemo dirigenta i orkestar. To je velika obaveza, ne možemo biti opušteni, već maksimalno koncentrisani, nema vremena za grešku. Opera je ta koja umetnika iznova podseća da je on taj koji je zaslužan da publici prenese značenje teksta koji titluje prevod iznad zavese, na kom god jeziku to bilo. Sa druge strane, imamo veliku odgovornost prema svom instrumentu. Glas je živi instrument, koji morate negovati i usmeravati, da uvek bude spreman za nove izazove. Iako nemamo mehanizme i rezervne žice, operska publika jako retko prašta greške, tako da moramo biti veoma obazrivi prema sebi i načinu rada, spremanju uloge… Što ga bolje tehnički potkrepimo, glas kao instrument će nas više služiti – sabira Biljana svoja i svojih kolega znanja i zapažanja, ne samo iz razgovora sa dve primadone.
Utisak mlade čačanske operske pevačice je i da profesorka Bakočević svaki put o svom Čačku priča sa osmehom i divnim sećanjima.
– Mnogo smo naučili od nje. Kada je profesija u pitanju, prvo što sam zapamtila bila je priča o spremnosti i efikasnosti uloge koju pevamo, da uvek moramo biti tačni, odgovorni, i na prve probe dolaziti sa naučenim pevačkim i govornim delovima napamet, ali i znati da zauzmemo stav, ukoliko imamo opravdanje za nešto što mislimo da ne treba da se uradi u datom trenutku. Sada kada i sama ulazim u svet zahtevnijih i težih uloga kojih je sve više, shvatam zašto je to važno. To je, ipak, samo jedna od mnogih karika koja nas čeka na putu do ostvarenja cilja, u ovom slučaju, operske premijere – ističe Biljana Jovanović.
Prenosi nam i da je zajednička tema koju su obe primadone pokrenule priča o iskrenom prijateljstvu tadašnjih operskih pevača, koje ih je držalo zajedno kroz vreme, međusobna podrška i povezanost. Današnje generacije pevača, kako kaže Biljana, dosta rade na tome da budu tu jedni za druge, kako u saradnji, tako i u privatnom životu.
Kada je reč o njenim daljim angažmanima, pored otpevanih uloga na scenama Narodnog pozorišta u Beogradu i Madlenianuma, Biljana “upevava” još par novih, zahtevnijih, sa kojima bi želela da se u najboljem svetlu prikaže našoj i publici operskih kuća van naše zemlje.
Priredila: V. T.
Foto: privatni album B. Jovanović
NAGRADA ZA NEGOVANJE MUZIČKOG NASLEĐA
Biljani Jovanović je nedavno uručena nagrada pozorišta ”Duško Radović”, za negovanje muzičkog nasleđa u dečjim operskim predstavama ”Dečja soba” Milenka Živkovića i ”Mali Dimničar” Bendžamina Britna.
– Jako sam ponosna na ovu nagradu. Zajedno sa MOTO organizacijom u prethodnih godinu dana izneli smo dve operske predstave za decu. Igrati pred najmlađima je, zaista, veliki izazov. Oni su najiskrenija publika, tu nema laži ni prevare. Cilj naših projekata bio je da deci približimo operu, kako bi sutra bili naša publika ili mlade kolege. I uspeli smo u tome! Izrazi njihovih lica govorili su više od reči. Predstave su doživele veliki uspeh, na samoj premijeri ”Dečje sobe” u okviru BEMUSA prethodne godine, doživeli smo višeminutne ovacije. To je bio najveći pokazatelj da smo uspeli da dopremo do srca najmlađjih, kao i starijih generacija – kaže Biljana Jovanović.
