Загорка Пантелић из Дучаловића, вероватно најстарији житељ западне Србије, прославила 102. рођендан
Дуговечнија од једног столећа, јача од судбине, тврђа од гранитне стене са родне планине, као столетни храст коме муње и громови ништа нису могли. То је Загорка („тетка Зага“) Пантелић из Дучаловића, која ових дана пуни 102 године овоземаљског пута: 3. јуни 1919 – 3. јуни 2021.
Богата ризница успомена
Кроз њен дуг и буран живот протутњали су многи тренуци радости и среће, али, и бола и патње. Рођена само неколико месеци после свршетка Великог рата (примирје у Компјењској шуми код Париза, 11. новембар 1918.), док су се згаришта још димила, у раном детињству видела је разорена села, уништен живот и још свеже гробове палих хероја. Слушала је лелек ојађених мајки у црнини. За њом су у дугом низу остала многа пролећа са цветним ливадама и мирисним дивљим рузмарином; ужарена лета са гуштерима и змијама што се крију испод стењака и купачима на Морави и Студеничком потоку; многе јесени што као стеоне краве отежају од богатог рода, са мирисом грожђа тамјанике и румених јабука; љуте зиме које белим покровом окују планину и ветрови гороломници што на својим гајдама изводе вечну песму живота и смрти.
„У мог оца Василија Гавриловића било је велико стадо оваца и коза које сам још као дете изгонила на испашу на обронцима Овчара, а са мном је ишао наш велики рундави Зељов да им помаже.“
У ризници њених успомена и сада живе свадбена весеља, сватовске песме, венци на капијама и прапорци на искићеним коњима. Сва крштења и опела, крсне славе и парастоси, задушнице и посела.
Весела по природи, вредна и неустрашива, свуда је стизала, и у кући и у пољу.
„Није било посла кога нисам била спремна да се прихватим. Чак сам оцу помагала и у нашим воденицама којих је било неколико на Студеничком потоку. Орала сам и жела, ткала и плела. Волела сам и да запевам и у колу да заиграм“ – каже тетка Зага.
Њене очи и сада су настањене избледелим сликама свега што је живот сејао, а смрт жела.
У предвечерје Другог светског рата удала се за угледног момка из Дучаловића, Боривоја Пантелића. Љубав их је везала, лепо су се слагали и узајамно поштовали. А ћеркица Дара, била је круна њихове породичне радости и среће. Црни облаци надвили су се над земљом и људска патња и страдање постадоше саставни део свакодневице. Али, врхунац трагедије за народ овога краја било је паљење Драгачева у августу 1943. од стране Бугара. Настаде прогон народа, многе куће нестадоше у пламену, многе Драгачевце побише или отераше у логоре.
Пред походима Зала
Њена кућа, подно горостасног Овчара, недалеко од манастира Свете Тројице, нашла се на жестоком удару крвника. Тетка Зага је била сведок ужаса који се десио у оближњем светилишту. Ово су њена горка сећања на те црне дане:
„Бугари су у манастиру велико зло починили. Калуђере су претукли, а неке су побили. Од батина су, колико се сећам, умрли искушеници Лука Радојичић и Радосав Кузмановић. Тешко су пребили калуђера Јована Радовића, а млади Теофан Ђокић од батина је врднуо памећу. Тада сам срела младог искушеника Гојка Стојчевића, који је после много година постао српски патријарх Павле. Игуман Пахомије и отац Прохор су се спасили тако што сам их ја на време опоменула какво зло у манастиру Бугари чине, да се склоне.“
Њеног мужа Боривоја затекли су на њиви.
„Везали су га и почели да туку. Срећом, тада је наишао њихов официр и, чувши да је то частан и поштен човек, наредио је да га пусте. Боривоје је после тога целог живота од батина осећао последице“ – каже ова напаћена жена.
Део њене судбине уграђен је у роман
Ја, писац ових редова, Мића Миловановић, имао сам среће да тетка Загу упознам пре доста година. И то знатно пре него што сам написао роман „Молитва за оца Прохора“. Брзо сам осетио да у тој крепкој и одважној жени пулсира нека чудесна судбина. А кад сам почео рад на роману, са њом сам се често сретао и водио дуге разговоре. Тако је она део своје животне судбине уградила у моје књижевно дело које ће убрзо постати веома читано и у Русији награђено.
Она је данас једини живи сведок који је лично познавао оца Прохора, главни лик и наратор мога романа. Кажем, једини живи сведок, јер је доктор Видосав Крљанац, који је у Чачанској болници лечио старог монаха и снимао његова казивања, преминуо 30. децембра 2020.
Поштована од својих најмилијих – од ћерке Даре, од својих двеју унука и праунука, тетка Зага, мада нарушеног здравља, налази снаге да прича о свом дугом животном путу. Сав тај њен пут био је посут, како трњем, тако и цвећем. Осетила је све што дуговечност може собом да донесе.
За њом су остале многе године које су једна за другом, као птице у лету пролетеле преко плаветног неба њеног родног Драгачева.
Остаје нам да јој пожелимо да старачке дане проводи са мање патње и да из дубоког бунара свог трајања вади само злаћане успомене.
Мића Миловановић
