Гледајући фотографије са недавно одржаног фестивала „Узлет“ и концерта Дарка Рундека у Чачку, и они који нису били на овим догађајима, могли су да осете бар делић одличне атмосфере, коју су направили публика и музичари. Неке од њих сигурно ће једног дана бити део историје ове за Чачане изузетно „родне“ године. Аутори фотографија су тридесетогодишњи Стефан Даниловић и његова десет година млађа сестра Теодора. Родом су Ивањичани. Стефан је мастер инжењер архитектуре. Ради у фирми, коју је основао у Београду заједно са пријатељима са факултета, а сестра је студент камере на Факултету драмских уметности, такође, у престоници. Стефан је оснивач је OSC Visual studija, који се бави фотографијом и видеографијом. Професије архитекте и фотографа воде га у разне крајеве света. Разговарали смо са њим и о томе како се „заразио“ овом уметношћу, шта највише воли да фотографише, који су му узори, шта га инспирише, кога и шта би волео да види кроз објектив…
Бави се фотографијом од 18. године, тачније, када је од новца добијеног за рођендан купио први фото-апарат. Наравно, купио је касније и други, много професионалнији. До ове, сада велике љубави, Стефан је дошао скијашким стазама на Голији?!
– Скијам од своје шесте године и као клинац на Голији сам гледао старију екипу сноубордера и скијаша. Они су носили са собом старе сонијеве камере. Тада сам пожелео и ја да снимам. Ипак, касније сам изабрао фото-апарат.
Како и од кога сте учили о фотографији?
– Човек који ми је помогао при одабиру првог фото-апарата, а касније и био узор је Вукашин Зарић, такође Ивањичанин. Узор ми је убрзо постао и Иван Петровић Ипе, као неко ко је имао огромно знање и искуство у фотографији, а био је прилично приступачан мени, дечаку од 18 година. Неколико година касније почео сам да истражујем велика имена на светској сцени, али и историју фотографије. Набројаћу свега неколико имена: Роман Куделка, Стив Мек Кари, Анри Картије Бресон, Себастиано Салгадо, који је на мене имао велики утицај.
Примарна сфера Вашег фотографског рада су фестивали, концерти, клабинг… Шта Вам је посебно инспиративно, а шта захтевно на овим догађајима?
– Углавном сам радио на домаћим фестивалима (Exit, Central Dance Event, Apgrade, Lovefest), али и на неким страним (TimeWarp и Sonus). Фотографисати такве догађаје је захтевно из више разлога. Најпре, постоје тренуци који се никада неће вратити и, уколико успете да будете на правом месту у право време у току ноћи, имате добре шансе да свету пренесете делић онога што је пет, десет или 20 хиљада људи доживело на том наступу. Музички догађаји су врло динамични и све се дешава брзо, тако да никада немате времена да мирујете, што је за фотографа некада прави изазов. Такође, никада није лако сачекати последњи аплауз на неким наступима који трају до рано ујутру, па је таква врста посла и физички јако захтевна.
Које Вам је снимање остало у сећању и због чега?
– Када сам се попео на Exit Dance Arena стејџ и видео испред себе, у зору, 20.000 људи како плешу! Имао сам осећај да ми неће бити чудно ако испустим апарат у том тренутку!
Колико су за добру фотографију значајни таленат, вештина, знање и припрема, а колико тренутак?
– Фотографија, у ствари, и јесте исто што и тренутак, с тим што она не представља тај непостојећи моменат. Разлог је што време, једноставно, никада не може стати. Зато је фотографија посебна у односу на покретну слику, јер као запис заувек у бесконачности оставља једну посебну емоцију која је, у ствари, трајала најмањи могући временски период. Баш из тог разлога, способност да „ухватите” такав један делић бесконачности бива најважнији елемент. Јер, уколико промашите, знате да се он као такав никада више неће поновити.
Шта још волите да фотографишете, у чему Ви лично највише уживате?
– Заиста сам заволео да фотографишем венчања. Али не сва, некада радим само због новца. Постоје, ипак, нека која ћу памтити заувек, највише због места на којима се дешавају и парова који доносе нешто другачију енергију. Такво је било баш пре неколико дана у једном невероватном селу, које се зове Папинго, на западу Грчке. Негде и очекивано, волим да фотографишем статичне ствари и објекте дефинисане светлом, без кога ни сама фотографија не постоји. У таквој једној сцени, увек је добродошао човек. Светло никада није статично, па самим тим и даје динамику објектима, док човек даје размеру и својим кретањем додатно дефинише простор.
Професионално везани сте за архитектуру. Ваша фирма је у развоју, радите на пројектима у Србији и у иностранству. Док фотографишете да ли „користите“ архитекту у себи?
– Итекако! Мислим да је архитектура директно дефинисала начин на који посматрам простор око себе тик пред настанак фотографије, као и на одабир композиције и кадра. У другом смеру, мислим да су одређена истраживања кроз фотографију почела да утичу на моје размишљање о архитектури и да утичу на оно што радим, тако да су сада обе ствари неодвојив дуо у било каквој врсти продукције.
Да ли сте своје радове излагали на неким изложбама?
– Имали смо изложбе раније у Ивањици, док сам још био студент. Излагали смо фотографије града. Од тада нисам имао прилику, али имам јако богату архиву, па мислим да ће доћи и то време…
О чему/коме сања фотограф у Вама?
– О неколико ствари које се, једноставно, нису промениле ни после 10 година – да будем део фотографског тима Формуле 1, да урадим студијске портрете људи као што су Новак Ђоковић, Паоло Сорентино, Peter Zumthor (швајцарски архитекта), Владимир Путин. И да документујем живот у православним манастирима.
Да ли ће фотографија остати Ваша преокупација и у будућности?
– Волео бих да фотографија постане искључиво предмет инспирације и уживања, кроз пројекте који су потпуно ослобођени материјалних потреба, како бих на тај начин искористио максимални капацитет који носим у себи!
Весна Тртовић
Фото Стефана: Нина Даниловић
ДРУГАЧИЈИ ДОЖИВЉАЈ ЧАЧКА
Како сте Ви доживели „Узлет“ у Чачку?
– Као освежење! Иако сам у Чачку био доста пута, доживљавао сам га више као „транзит“. Овога пута тај град је био нешто сасвим друго и не могу рећи колико је то, у ствари, субјективно. Али, мени лично фестивал је променио слику о Чачку. И на „Узлету“ ми је било сјајно! Као и на концерту Рундека, кога, генерално, веома ценим и волим….
