Стазама детињства
Они су прослави 60 година од матуре у Основној школи ,,Марко Пајић“ из Виче, а међу њима је била и данас учитељица у пензији Нада Сретеновић, чију носталгичну причу о тим давним временима вам овде преносимо…
Како стариш, све чешће се јављају сећања на младост и детињство, каже прича стара.
Давне 1949. родила се генерација дечака и девојчица.
Орило се весеље у Осоју, у Присоју, на Љутој крушци, у Горњем и Доњем Бресту, низ реке Горушицу и Бјелицу, а у загрљају села Виче у Горњем Драгачеву.
Расли смо скромно, мање-више, срећно и задовољно, јер није било ни већих могућности. Ипак су то биле послератне године.
Отхранила нас је жута проја и бели мрс.
Чобанисали смо и босоноги трчали за стоком, а кад се стока замирује, играли смо се пиљака, клиса и машке. Неки од старијих чобана имали су и лопту крпењачу.
А онда смо сви заједно, 1956. године, пошли у школу код учитељице Вере Бошковић. Није било школске зграде па се настава одвијала тамо где се нађе било каква слободна соба.
Родитељи су се трудили да нам обезбеде пристојну одећу и обућу, као и свеске и књиге које бисмо носили у торбици на рамену. Ко је имао мало више новца, могао је да купи бомбоне код Дула бомбонџије или четвртину сомуна код Неђа пекара.
На путу до куће смо крали тек сазреле белошљиве или јабуке петроваче, купали се у Бјелици, а зими се клизали на дрвеним сличугама. Колико смо само пута занети игром закаснили кући…. Било је, наравно, и разних чарки и тужакања.
Школске обавезе смо решавали чувајући стоку или увече при жмиркавој светлости лампе на гас.
Време је одмицало. Кршим смо се гледали, руменели у лицу скривајући да нам срце убрзано куца када прође нека наша симпатије.
Волели смо да идемо на саборе за Видовдан, Илиндан и Дмитровдан.
У овом метежу долази 1964. године и крај школовања у Вичи. Сада разлаз!
Неко је уписао даље школовање, неко је остао на имању, а неке девојчице су се спремале за удају.
Дружења више нема у оној мери као што је било. Спорадично смо се сретали, разменимо реч-две и наставимо трку за животним обавезама.
За нас, дечаке и девојчице од седамдесте пет лета, време је постало небитно све до Видовдан 2024. године када смо пожелели да се поново видимо. Прошло је шездесет године, читав нечији животни век.
Скупили смо се, прошетали до црквене порте и тамо, где смо некада на Савиндан, деклемовали песмице дрхтећи од треме, укратко испрчали своје животне приче и евоцирали успомени из ђачког живота.
Уз музику, песму и игру ушли смо дубоко у ноћ. Свако је заборавио на ишијас, тахикардију или штап који му је помогао да дође.
Тужна срца смо се растали чврсто загрљени у нади да ћемо се опет срести.