СТРУЧЊАЦИ ЧАЧАНСКОГ ИНСТИТУТА ЗА ВОЋАРСТВО РЕАЛИЗОВАЛИ ЗНАЧАЈАН НАУЧНИ ПРОЈЕКАТ „CryoPlum“
Нова времена из многих разлога донела су веће интересовање за неке старе сорте воћа. У воћњацима широм Србије све више је црвене ранке, белошљиве, трноваче… Ово су три од девет старих сорти, угрожене од многих болести, али и све погубнијих климатских промена, којима су стручњаци чачанског Института за воћарство у претходне две године методом криопрезервације настојали да дају „нови живот“. Поред тога, посебном „терапијом“ успели су да један геонотип црвене ранке ослободе шарке шљиве.
Пројектом „CryoPlum“ (#6062279), који је финансирао Фонд за науку Републике Србије, по првом програму „Promis“, обухваћене су и црношљива, церовачки пискавац, драгачевка, моравка, пожегача и ситница. О оствареним циљевима петочланог тима Института за воћарство који има велики значај не само за српско воћарство и начину на који се дошло до успешних сазнања, за „Чачански глас“ говорили су др Дарко Јевремновић, директор ове установе и др Татјана Вујовић.
Време пандемије је подстакло причу о органској производњи, па је све већа потражња старих сорти воћа, које су мање захтевне у заштити. У последњој деценији у Србији је отворен велики број дестилерија, које у производњи ракије користе и старе сорте шљиве, јер, како се доказало, оне су, уз чачанску лепотицу и чачанску родну, незаменљиве за шљивовицу врхунског квалитета. Сви ови разлози навели су стручњаке Института да допринесу очувању аутохтоних сорти шљиве.
– И тренд у свету је очување генетичких ресурса, посебно биљних врста. Један од начина је управо криопрезервација, која омогућава да не будемо зависни од климатских промена, од бројних болести, штеточина, недостатка радне снаге… Јер, овај материјал се може чувати у научним институцијама, у приватним колекцијама или у засадима – каже др Јевремовић.
Две године је кратак период за веома обимна истраживања… У оквиру пројекта „CryoPlum“ било је много посла, не само на терену при одабиру материјала, већ и у лабораторији Института… Прво је прикупљен материјал, односно аутохтоне сорте шљиве, углавном из воћњака региона западне Србије, од Крагујевца до Ужица. Бирала су се стабла у роду, чији се плодови већ користе за ракије. Онда је материјал у лабораторији тестиран на све вирусе који нападају шљиву. Поступак криопрезервације подразумева чување ћелија, ткива и органа у течном азоту, на изузетно ниским температурама, односно минус 196 степени.
Око 5.000 експлантаната тестирано је у процесу криопрезервације. То су врхови “in vitro” биљака веома мале величини (милиметар). Сада, на безбедном у течном азоту, заштићени од свега што их може угрозити, болести, климатских осцијалција, мутација, подсећају на ковчеге у Нојевој барци, јер се тако делови биљке, теоријски, могу чувати неограничено, „оживети“ кад је то потребно и тако створити нову биљку.
– Криопрезервација омогућава да се на малом простору може чувати велики број генотипова. За разлику од оних у засадима, односно колекција „ex vitro“, ови наши у „in vitro“ условима, у течном азоту заштићени су од свих фактора спољашње средине, смањују се трошкови за одржавање, јер за то није потребна радна снага, већ само да се стално одржава ниво течног азота. Суштина чувања на овај начин је очување биодиверзитета, али је веома интересантно и за оплемењиваче, који их могу користити за нове сорте – истиче главна на пројекту у лабораторији за културу ткива и физиологију Татјана Вујовић, иначе доктор биотехничких наука.
Она објашњава да су развијени протоколи за микропропагацију свих одбраних сорти (метода вегетативног размножавања чијом применом се из малих делова биљака, на вештачким хранљивим подлогама, у стерилним условима, регенеришу нове биљке).
– Ови протоколи су потпуно идеални и могу да уђу у било коју лабораторију… За сваки генотип добили смо бар 40, па и више процената регенерације, што се сматра веома успешним за криопрезервацију! – каже др Вујовић и додаје да у Институту раде и криопрезервацију полена, веома важну за потребе олемењивања и опрашивања.
Поред примена криопрезервације у очувању аутохтоних сорти шљиве, стручњаци су настојали да применом криотерапије неке генотипове ослободе од вируса шарке. То је покушано само једном у свету са старом slоw cooling техником, али није дала значајне резултате. Стручњаци Института за воћарство сада су то радили применом нових метода (V и D cryo-plate). Ово подразумева да се биљка изложи веома ниским температурама, такође у течном азоту, на минус 196 степени. Радили су са белошљивом и црвеном ранком. Примењен је велики број различитих третмана како би елиминисали шарку из заражене биљке. Код белошљиве то није дало резултат, али три третмана код црвене ранке била су успешна! Како објашњава др Вујовић, терапија не убија вирус шарке, на овако ниским температурама заражено ткиво некрозира (пропада), али здраво ткиво може да регенерише целу биљку.
На овај начин обезбеђен је здрав садни материјал, што је отворило могућност да се можда већ у јесен следеће године саднице старих сорти могу купити у овој цењеној научно-истраживачкој установи у Чачку.
– Паралелно са пројектом, који је био искључиво научни, радили смо на сертфикацији садног материјала ових девет аутохтоних сорти шљиве. Сада имамо предосновни садни материјал, који се даље умножава у основни и сертификовани – објашњава др Јевремовић.
Протоколи криопрезервације су веома развијени у свету, нарочито за јабуку и крушку, док је са шљивом знатно теже радити. Код нас се први пут ради у овако великом обиму. Постоје планови да се сличан пројекат уради и са другим воћним врстама, али како истичу стручњаци, шљива је најзахтевнија због бројних изазова, јер спада у врсте које је тешко размножавати културом ткива.
Две године обимног рада за стручњаке Института за воћарство представља остварење планова, којима су постигнути одлични резултати. Велики посао је био и да се све одабране сорте умноже и добију протоколи за размножавање. Неки резултати пројекта „CryoPlum“ су већ представљени стручној јавности кроз објављене радове на међународним симпозијумима и у часописима.
Посао вредан дивљења у коме су испред колега у многим европским земљама. После Француске први су који су користили две технике за криопрезервацију. А све је почело захваљујући љубазности колега из Јапана, који су у Институт послали неопходне две плочице. Пре две године у ову установу су на обуку долазиле колеге из Чешке, а очекују интересовање и из других земаља.
В. Т.
САЧУВАНА И ПОЖЕГАЧА
Вирус шарке је скоро једина опасност за аутохтоне сорте шљиве. Други вируси за шљиву нису економски значајни и готово да нису присутни у засадима Србије. Шарка јој је у скоро 99,99 одсто једина опасност, посебно за пожегачу. Због широке распострањености овог вируса у целој Србији, па и на Балкану, она би, каже др Дарко Јевремовић, могла да опстане само у неким засадима где у пречнику од неколико километара нема коштичавих врста воћа, које су „домаћин“ вирусу шарке! За сада ниједан клон пожегаче није показао отпорност или толерантност који може да одоли нападу шарке.
Ипак, важно је сачувати пожегачу, бар у лабораторијским условима, као што су то сада успели у Институту, јер се може користити за оплемењивање нових сорти. Чачанска родна је најприближнија пожегачи, јер јој је она један од родитеља. Повукла је осетљивост на шарку, али јој одолева, те даје добар и обиман род.
