СЛАЂАНА ТУРОВИЋ СЕРТИЋ ТРИ ДЕЦЕНИЈЕ СТВАРА УНИКАТНЕ ПРЕДМЕТЕ
Сваки детаљ у дому Слађане Туровић Сертић у Међувршју има своју причу, у које ова Чачанка већ тридесетак година уписује и свој професионални пут стварајући уникатне предмете различитим техникама. Почела је са осликавањем стакла, касније и свиле, онда и израдом икона, а посебан професионални изазов јој представљају витражи… У кући на обали језера, у којој живи са супругом Дејаном, Слађана је изградила уметнички Атеље „Сертић С“ и у њему свој свет. На свим радовима, од марама и ешарпи, до лампи, икона и витража, експлозија цветних боја и трагови традиције сливени у јединствену симетрију и склад. И све ручно израђено, без штампе и машина. Само део њених радова Чачани су пролетос могли да виде на изложби „Наслеђе исписано руком“ у Етнолошком музеју. Поред осталих, и детаље из Мирослављевог јеванђеља које је као мотив осликала на свиленим ешарпама…
Слађана је завршила Техничку школу, размишљала о неким другим професијама, али је у њој победила уметничка црта. Почетни импулс дала јој је тада будућа свекрва, Дејанова мајка Рада, која је поред уља на платну, сликала и на стаклу.
– Свекрва је осетила да имам „руку“ за стакло, показала ми је технику и 1991. кренула сам са вазама и сликама на стаклу… Тада су се чак и правиле боје, јер је тешко било пронаћи их у продаји. Градила сам свој стил, а онда смо Дејан и ја почели да радимо заједно. Стакло смо набављали из Параћина, а купци су нас налазили сами, преко галериста или по препоруци задовољних клијената – присећа се Слађана тих првих корака.
Како је напредовала у техници, тако су се рађале нове идеје – украшавање огледала, дрвене или месингане лампе са стакленим абажурима… У тим, и за Србију тешким годинама, сваки посао био је ризик, једва се долазило и до сировина. Крајем деведесетих почела је да израђује и каширане иконе, а на наговор пријатељице неколико година касније одлучила је да се опроба и у осликавању свиле.
– Свила је потпуно различит материјал од стакла, користе се другачије боје, које се на посебан начин фиксирају. Све ми је то било непознато. Дејан ми је направио рам, стала сам испред затегнуте беле свиле и несвесно преносила витраж, у ствари, оно што сам већ радила на стаклу… Тек током рада схватила сам колико још могућности постоји. Само треба ослободити машту. Када сам једном приликом добила похвалу од Верице Ракочевић за ешарпу, а била је једна од мојих првих, то ми је улило самопоуздање – прича Слађана.
Наравно, временом је савладала потешкоће, посебно како на материјалу попут свиле фиксирати боју. Уследило је учење, покушаји, па опет учење на грешкама. Три месеца су она и Дејан непрестано истраживали, много материјала и боја је прошло кроз њихове руке… Све то је сада далеко иза. Почела је да купује свилу и боје из иностранства, пре свега из Америке. Фирма званично постоји већ 11 година и сада има препознатљив производ. Свилене ешарпе, мараме, па и понека хаљина из Атељеа „Сертић С“, и по мишљењу купаца су јединствени.
– Задовољство је обострано. И када осликавам производе за фирме, а неке су ми сталне муштерије, иако су са њиховим логом, сваки је посебан, јер све је искључиво ручна израда. Највише је посла пред Нову годину и празнике. Када немам поруџбине, радим слободне мотиве, инспирисана и овом природом којом сам окружена.. Уживам у свом раду. У свему ми је Дејан десна рука, иако он има своју професију.
Дневно уради највише по десетак ешарпи, а и данас се држи принципа да док не заврши планирано, не одустаје. Ипак, више воли природно светло, и због снаге боја, које јој покрећу машту. Хаљине су дошле на крају, али их не ради много, јер је тешко доћи до добрих и посвећених шнајдера који знају да раде са свилом. Како и сама примећује, стакло и свила су по многим одликама супротности, али под њеном слободном руком имају сличну тананост. Недавно је за један чачански ресторан урадила плафонски витраж великих димензија, на који је посебно поносна.
– За витраже има мање поруџбина. Радим повремено за једну фирму за њихова врата. Али, подједнако ми задовољство пружа као и осликавање свиле. Немам радно време, али кад радим, онда сам посвећена само томе – каже Слађана.
Стари уметнички занати су у последњој деценији добили, можда не толико на цени, колико на популарности. Многи се окушају, али ретки су они, попут Слађане, који победе бројне препреке и остану доследни свом првом кораку – да све буде руком творено и да сваки елемент природе има наставак живота у новом облику!
В. Т.
НОВЕ ИДЕЈЕ
Слађана и Дејан купили су викендицу у Међувршју пре двадесетак година, али су временом схватили да им је ту најлепше за живот и за рад. Атеље је, може се рећи, и само каскадно двориште, у ове летње дане препуно цвећа, па и поврћа, мада је „главна“ радионица на спрату куће. У време пандемије, почели су и израду носача за саксије од кованог гвожђа… Слађана има још идеја, можда да покрене неку етно-туристичку причу са брвнарама у близини куће.
СЕРТИФИКАТ ЗА УМЕТНИЧКИ ЗАНАТ
Слађана Туровић Сертић је и чланица Удружења пословних жена „Надежда Петровић“. Производима Атељеа „Сертић С“ Министарство привреде је 2021. доделило Сертификат производа уметничког заната.
