СРПСКО-ТУРСКИ (ЈАВОРСКИ) РАТ
СРПСКО-ТУРСКИ (ЈАВОРСКИ) РАТ, 1876-1877. ГОДИНЕ
ПИШЕ: Милош Тимотијевић
Српско-турске ратове 1876-1877. и 1878. покренуле су Србија и Црна Гора с циљем ослобођења територија на којима су под османском влашћу на Балкану живели Срби, као и добијања пуне државне независности. Овим ратовима непосредно су претходиле многе српске буне и устанци на простору Херцеговине и Босне још од 1852. године, чије узроке треба тражити у потреби становништва да обезбеди личну и имовинску сигурност, верску и националну слободу, као социјалну еманципацију. Османски феудални поредак није био одржив, а многа насиља које је трпело хришћанско становништво била су подстрек на побуну. Тако је у априлу 1876. избио и велики устанак на просторима Балкана где су живели Бугари, који је османска војска са нерегуларним трупама сурово угушила спроводећи бројне свирепости.
Све је то утицало на расположење јавности и у аутономној Србији, у којој је маја 1876. кнез Милан Обреновић под притиском општег расположења јавности одлучио да покрене рат против Турске. Поред војних, обављане су и дипломатске припреме. Аустрија је јасно Србији ставила до знања да би сваки њен упад преко Дрине у Босну сматран повредом интереса Хабзбуршке монархије. Русија је тада саветовала Србији да се уздржи од рата и уложила је дипломатске напоре на обезбеди неутралност Аустроугарске.
Опште национално одушевљење и жеља да се порази Турска били су у то време веома раширени, тако да су Србија и Црна Гора 15. јуна 1876. у Венецији потписале Уговор о савезу за рат против Турске. Коначно 30. јуна 1876. кнез Милан Обреновић је у Делиграду ко Алексинца званично објавио рат Турској. Међутим, слабо обучена и опремљена српска народна војска није имала веће успехе, већ је у окршајима са бројнијом турском војском претрпела многе поразе. У овом рату у Србију су дошли и добровољци, највише из Русије и Италије, али ни они нису много помогли.
Овај рат је у западној Србији упамћен и као Јаворски рат, по имену планине и фронта где су вођене главне борбе. Припреме за рат са Турском на Западно – моравском правцу почеле су извођењем обимних инжињеријских радова на утврђивању границе на Јавору. Ратним планом било је предвиђено да се предузме снажна офанзива према Сјеници и Бијелом Пољу с циљем спајања са црногорском војском. Пошто је саопштена кнежева прокламација за рат, Ибарска војска концентрисала се на Јавору јужно од Ивањице. У њеном саставу налазиле су се Чачанска, Рудничка, Ужичка и Шабачка бригада и Добровољачки кор. Међу војницима се налазио и Димитрије Мита Петровић, отац сликарке Надежде Петровић, који је оставио упечатљива лична сведочанства о борбама, као и низ цртежа („Ратне белешке са Јавора и Топлице 1876, 1877. и 1878. Св. 1, Догађаји с Јавора : 1876”. – Чачак: Народни музеј, 1955; друго издање 1996.)
Иако су многи у овај рат кренули са одушевљењем, ентузијазам за борбу брзо је нестао. Главна колона Ибарске војске доживела је неуспех у фронталном судару са Турцима на Калипољу. У борби 6. јула 1876. пало је много официра и војника, а четовођа Лазар Мирковић успео је да преотме из руку Турака заробљену заставу Моравског батаљона. Командант Ибарске војске Фрањо Зах је после пораза смењен, а на његовои место је постављен пуковник Лазар Чолак-Антић.
Борбе су настављене. Помоћна колона ослободила је Рашку, а један одред Ибарску клисуру према Косовској Митровици. На Јаворском фронту борбе су продужене у пограничној зони заузимањем турских положаја на Осман-пашиној караули, Васиљевића кули и Сувом Рту. У августу и почетком септембра 1876. Турцу су после жестоких борби потисли српску војску на кушићске положаје, али због њихове дубине даљи продор је заустављен. Поражени су на Чемерници и Погледу. Српска офанзива за ослобођење Јавора угасила се погибијом мајора Михаила Илића 5. септембра 1876. године.
После пораза српске војске на Ђунису 29. октобра 1876. године, турској војсци био је отворен пут према Алексинцу, Крушевцу и даље према Београду. Пошто је претила опасност да се доживи потпуни пораз, српска страна у рату је посредством руске владе затражила примирје. Захваљујући руском ултиматуму турске трупе су 1. новембра прекинуле војне операције у Србији.
Велике силе су имале своје интересе на Балкану, тако да су Русија и Аустро-угарска 15. јануара 1877. године потпислае тајну Пештанску конвенцију. Аустро-угарска се обавезала на немешање у случају руско-турског рата, а Русија да неће Србију употребити као ратну базу. Русија је такође признала право Аустро-угарској да окупира Босну и Херцеговину. У случају пропасти европског дела Турске било је предвиђено и стварање независне албанске државе. Коначно 28. фебруара 1977. после дужих преговора у Цариграду је потписан и Протокол мира између Србије и Турске на бази непроменљивих граница из периода пре отпочињања рата.
