СВЕЧАНИМ КОНЦЕРТОМ ХОРА ЗАВРШЕНА МАНИФЕСТАЦИЈА УДРУЖЕЊА „ИРМОС“
Манифестацију „Хорска сретања“ Удружења „Ирмос“, памтиће и сви учесници Музичке академије, јединствене не само по кратком периоду трајања (од 19. до 25. јула), већ и по богатству, пре свега у духовном погледу. Срели су се у баш таквом амбијенту Овчарско-кабларске клисуре, њих 27, под диригентском палицом Даниеле Ивановић. Са жељом да проуче српску хорску духовну музику, неки и да први пут науче овај захтеван начин певања, а онда да Чачанима подаре концерт у акустичном простору Галерије Народног музеја. Поклон вредан сузе, оне којом човек исказује чежњу за Богом и сваком лепотом. Они који су дошли у недељу, 25. јула, на Свечани концерт, кажу да су слушали двадесет седморо људи са једним гласом.
Са учесницима смо, дан пре концерта, разговарали у Планинарском дому „Каблар“, где су свакодневно вежбали, кажу, у неописивој лепоти. Уз хор цврчака, који је пратио и наш разговор. Већина се баш ту упознала, јер су дошли из различитих градова Србије – Сремске Митровице, Краљева, Београда, Нове Вароши, Алибунара, Новог Сада, Неготина… Али, и са Исланда и из Немачке! Објединило их је исто интересовање за хорско певање, духовну музику, па и клисура и њене светиње.
– Овде смо се окупили у једном лепом дружењу, а сада и пријатељству. И у заједничком подухвату – да Свечаним концертом заокружимо манифестацију „Хорска сретања“. Обично се на концертима изводи Мокрањчева музика. Ми смо бирали дела која се не изводе баш често. Поред овог великог и одговорног задатка, овде нас је довела и потреба за природом, за лепотом и опуштањем, јер сви долазимо из градова, пуних напетости и брзине. Дела која вежбамо су дивна, потресна и захтевна. Посебан осећај је било радити у природи која нас је, без обзира на сталне пробе и умор, додатно надахнула. Послушајте само зрикавце, то је читава симфонија! Можда певају што и ми, тако да, заиста, уживамо – рекла нам је Даниела Ивановић, која се годинама бави дириговањем и неговањем српске духовне и традиционалне музике.
– Кад се људи добре воље нађу заједно, изађе ЈЕДНО! То јесте идеја – да будемо сложни и научимо како да спојимо све своје нормалне различитости. А то је могуће ако имамо један циљ, коме стремимо са вером, надом, љубављу. То смо у овом светом окружењу успели за седам дана. И сведочимо да је за седам дана све могуће! Свако од нас је дошао овде са својим запитаностима, у потрагу за неким одговорима. Овде, уз Бога, уз заједништво, у овим сретањима то се може. Катарза су нам биле и неке композиције, које увек некоме изазове сузу – описује Илинка Живковић Трифуновић, професорка шпанског и италијанског језика из Београда.
Већина учесника дошла је по позиву, неки одраније певају у истим хоровима. Неколико њих бави се етно-музиком. Успешно су испреплетали нити различитих техника певања. Има и оних којима је ово прво певачко искуство и први јавни наступ. Међу њима су и веома млади чланови, седамнаестогодишња Краљевчанка Василија Шебовић, изабрана од свог црквеног хора да учествује у радионици, и још млађи Јулија Ема Павловић са Исланда и Вук Бокан из Београда, који су прво слушали „из прикрајка“, а онда и сами пожелели да певају. Ненад Савић, рођен у Немачкој, дошао је у Овчар Бању „без позива“, одушевљен је и сада жели да се врати својим коренима.
– Овде смо дошли и са различитим музичким искуством, од почетника до савршених, дугогодишњих певача. Већ за два дана успели смо да превазиђемо не само музичке разлике, већ и своје слабости… На крају овог путовања, кроз музику, постали смо, заиста, једна лепа заједница, на духовном и људском плану. Како то каже Марко Нешић, вођа хора, сви смо као једно. Иако сам пошла са сумњом, сада ми је срце пуно – речи су Мирјане Којић из Београда.
Велику помоћ пружала је Јованка Иванић, дипломирани музички педагог са великим искуством у Средњој музичкој школи у Сремској Митровици. Била је ту кад год је требало да се провежба неки глас посебно. За њу су драгоцени разумевање и толеранција сваког члана хора, а тих врлина све је мање у свету.
Музички васпитач и соло певач из Београда Немања Јованов био је главни за ноте. И раније је био учесник сличних догађања. У Чачак је дошао на предлог професора Срђана Тепарића, такође учесника „Хорских сретања“. Његове импресије о манифестацији, Чачку и клисури дели Бојана Пришуњак из Нове Вароши.
Стигли су полазници да оду у готово све манастире, у некима су певали на Светим Литургијама. Сви се слажу, то је посебан, непреводив осећај… Пешачили су до Савиних вода и Кађенице. Заједно су пратили све програме и предавања која је организовао „Ирмос“. Одушевљени су Чачком и Чачанима. Посебно су захвални Ирени и Немањи, због лепе идеје, као и одличне организације целе манифестације, а за гостопримство и Славку Малетићу у Планинарском дому. Као и Љубинки, младој одомаћеној лисици, која је скоро сваку њихову пробу пратила начуљених ушију.
В. Т.
На Свечаном концерту певали су духовне композиције ређе извођених српских композитора – Душана Максимовића, Николе Србина, Исаије Србина, Милоша Раичковића, Косте П. Манојловића, али и других композитора, као и непознатих аутора. У другом делу концерта представили су неколико народних песама. Публика је била посебно одушевљена композицијом „Ми смо деца неба“ Андреја Андрејевића, у извођењу најмлађих Василије, Јулије и Вука.
Осим већ поменутих, учесници радионице били су Љубица Фјола Живојиновић, Анастасија Костић, Станислава Вортић, Мирјана Лукач, Исидора Ђукановић, Марина Јелић, Милица Којадиновић, Марија Вујовић, Драгана Тепарић, Невенка Јовановић, Милка Богић, Јадранка Ранђеловић, Јелена Веселиновић, Станија Станимировић, Милан Ракић и Мијољуб Јовичић.
ПЛАНОВИ
Како нам је открила Даниела Ивановић, иначе професор и вођа хора „Светог Јоакима и Ане“ при храму Свете Петке, једна од идеја је да сви учесници овогодишњих „Хорских сретања“ убрзо понове концерт у Београду. Ово је било њихово прво сретање, а можда следеће године, у већем броју, буду опет у Овчарско-кабларској клисури, истим поводом.
