Са првим лепим данима крајем зиме и почетком пролећа зазелене се простори око стабала листопадних шума. Прекрију их „теписи“ са мирисом белог лука. То су листови сремуша (лат. Allium ursinum), који се од давнина користе у људској исхрани. Временом је био помало заборављен, али се популарност ове „витаминске бомбе“ већ увелико вратила, јер важи за једну од најздравијих биљака са бројним лековитим својствима. Расте на многим местима у околини Чачка. Први стиже из подјеличких шума, али убрзо је за бербу спреман и на овчарским и вујанским падинама, док га је на Каблару нешто мање. Може се купити и на бројним пијачним тезгама. О овом дивљем рођаку белог лука разговарали смо са биологом Кристином Маркељић, истраживачем на Агрономском факултету у Чачку.
Слови за једног од најбољих чистача организма од токсина, накупљених током зиме. Према народном предању медвед, када се пробуди из зимског сна, прво посегне баш за сремушем, како би „повратио снагу“, па га отуда у многим језицима зову медвеђи лук. Он је први свежи зелениш, који је у природи доступан скоро у свим деловима Европе, па и Србије.
– Сремуш је зељаста биљка, која расте у касном зимском или раном пролећном периоду, у зависности од температуре. Фебруар и март су његови месеци, јер од априла већ цвета. Веома је здрава биљка, јер делује антибактеријски, антифунгално (против гљивица), као антиоксиданс… Поред тога, снижава ниво холестерола и крвни притисак, тако да се препоручује људима који имају ове здравствене проблеме. Од давнина је познат као лековит, тако да се доста користио у народној медицини – наводи Кристина Маркељић.
Сремуш воли засенчена, мрачнија и влажнија места у листопадним шумама (храстовим, грабовим, буковим), али се често може наћи и у близини потока и река.
– Тамо где га има, буквално су ливаде сремуша. Лако га је препознати, управо због карактеристичног мириса белог лука. За јело, а најчешће су то салате, бере се само док не процвета. И кад процвета није отрован. Јестиви су сви делови биљке, па и луковица и цвет, али се свежи лист највише користи, јер у њему има највише лековитих материја, и то пре цветања. Тада је и укуснији. Када процвета, лист постаје мало тврђи и жилавији, па и горчи, због чега и није погодан за конзумирање – објашњава наша саговорница и додаје да се сремуш по изгледу може помешати са неким другим биљкама, које су веома отровне, попут мразовца и ђурђевка. Ипак, због мириса белог лука који је веома интензиван, мале су могућности да се погреши.
Осим што кратко траје берба, сремуш има још један „недостатак“. Није погодан ни за „зимницу“. Наравно, може се оставити у теглице за зиму, па и сушити или замрзнути. Ништа од тога није штетно, али у таквим облицима, кажу стручњаци, његова лековита својства скоро потпуно нестају.
Да све више људи зна колико је сремуш здрав и укусан, говори и све већи број берача, који се могу видети ових дана у „ливадама“ сремуша око Чачка. Многи га беру и за продају, што се може приметити и на чачанској пијаци.
Стоја Павић из Бањице више од десет година на своју тезгу с пролећа доноси и „букете“ сремуша. Бере га свако поподне са супругом у трнавским шумама, под самом планином.
– У последњих неколико година потражња је много већа. Сада се ретко догађа да неко дође и пита шта је то. Много се о сремушу прича и о томе колико је здрав. Цена се мењала… Некада је веза била 30, а сада је 100 динара – каже Стоја Павић, која је пробала и да посади сремуш у башти, али јој то није успело. Ускоро ће на њеној тезги бити и дивљег зеља, још једне веома тражене биљке на чачанској пијаци.
Дивљи бели лук као лековита биљка била је позната још старим Грцима, Германима, Келтима, Римљанима… Приликом археолошких истраживања у неолитским насељима у подножју Алпа, пронађени су трагови дивљег белог лука, што сугерише да је коришћен још пре 5.000 година. У древним медицинским расправама, дивљи бели лук се помиње као поуздана превентива током епидемија куге, колере и других заразних болести, подаци су са Википедије.
На интернету се могу наћи бројни, и углавном веома једноставни рецепти како се могу користити листови сремуша за салате, супе, чорбе, пите… Важно је рећи и и то – да би се постигао потпуни лековити ефекат, најбоље је јести сремуш сваки дан, у континуитету две седмице…
Весна Тртовић
ЗДРАВА ХРАНА ИЗ ПРИРОДЕ
И многе друге пролећне биљке које су нам надохват руке, јер су широко распрострањене у природи, веома су здраве, попут коприве, маслачка, зеља… Наравно, треба их брати на чистим подручјима, што даље од урбаних средина и путева.
– То је посебно значајно, јер биљке иначе акумулирају загађујуће материје из спољашне средине. Ове биљке се све више користе у исхрани или као чајеви, попут коприве, јер се људи окрећу природним ресурсима – напомиње Кристина Маркељић.
КОРИСТИ СЕ У ЦЕЛОЈ ЕВРОПИ
Медвеђи лук је искључиво европска врста, а у Сибиру расте слична врста, кога зову сибирски дивљи бели лук. Млади, пролећни листови богати су витамином Ц, каротином и многим активним материјама… Што је надморска висина већа, већи је садржај витамина Ц.
На Кавказу се дивљи бели лук користи првенствено у топлим јелима, а сирове стабљике, које се сакупљају пре цветања, једу се са хлебом и сољу.
У Немачкој је дивљи бели лук познат под именом barlauch, што опет у преводу значи медвеђи лук. У тој земљи овај лук се користи и као додатак брашну за хлеб, за разне пите и пецива, а такође се користи у топлим јелима или се уместо босиљка додаје у посебну врсту соса песто. У немачком граду Ебербаху (на реци Некар), сваке године се одржава „Фестивал дивљег белог лука“.
Може да се гаји као баштенска биљка, али се чешће сакупља дивљи.
(Извор: Википедија)
