Шта урадити када у стресним ситуацијама осетимо тахикардију? Да ли је увек потребно позвати хитну помоћ? Колико смо склони да узимамо лекове на своју руку? Које органе стрес највише угрожава?
На та и многа друга питања одговарала је др Александра Богдановић, специјалиста неуропсихијатрије. Није одржала типично предавање, већ је разговарала са слушатљкама. Тај здравствено – просветни скуп, пре свега дружење, организовао је Црвени крст Чачак. Повод је био Светски дан срца. Окосница тог разговора била је тема о утицају стреса на кардиоваскуларни систем, као и на друге органе, пошто је у лекарској пракси приметно да је савремено доба донело и неке промене.
Раније су људи опхрвани бригама и секирацијом најпре реаговали срцем. Сада су искуства другачија, нарочито после епидемије вируса корона. У стресним околностима најчешће реагују органи за варење.
– Човек је психоактивно биће, што значи да се дуготрајни и јаки проблеми могу одразити и на телесно здравље. Срце је орган одговорних и прецизних људи. Али, све су приметније реакције гастроинтестиналног тракта на стрес. У таквим ситуацијама могу се јавити нагон за повраћањем, губитак апетита, учестале столице. Тако је од епидемије короне и за сада нема адекватног објашњења како је дошло до те промене. Приметни су у последње време све чешћи доживљаји гушења, као последице стреса. Тада осећамо недостатак ваздуха и потребу за кисеоником. Са психолошке и психијатријске тачке гледишта, чињеница је и да немамо одговарајућу особу са којом бисмо разговарали и поделили проблеме. Имамо потребу да говоримо, али немамо с ким, или нас нико не слуша! После короне смо се разјединили, остали смо затворени, све ређе се дружимо и посећујемо једни друге. Наравно, друга врсту гушења доживљавају људи који имају проблеме са дисајним органима и они користе пумпице и прописану терапију – напомиње др Богдановић.
Ипак, срчане сметње у стресним ситацијама нису начисто ишчезле. Углавном се испољава тахикардија, односно лупање и убрзани рад срца. Шта радити у таквим ситуацујама?
– Требало би да покушамо да не развијамо страх од инфаркта или срчане смрти. Он се увећава и ако осетимо бол иза грудне кости. Ваљало би тада сести у неку удобну фотељу, ослонити главу и ставити руке на наслон, никако прекрстити ноге. Пожељно је да кажемо себи: „Здрав сам, здрава сам“ и дисати дубоко, односно, полако удисати ваздух на нос, а издисати га на уста. Уколико одмах помислимо да ћемо добити инфаркт или умрети, страх се увећава, постајемо анксиозни. Можемо да позовемо хитну помоћ, када смо сами или имамо генетске предиспозиције болести срца и изненадне срчане смрти. У супротном, само ако симптоми не пролазе. Дешава се и да у хитној помоћи добијемо терапују која нам није потребна за такво стање – указује др Сандра Богдановић. Њена препорука важи и за многе друге телесне болове, а савет за дуготрајнија стресна и анксиозна стања је разговор са психологом или психијатром.
Све приметнији проблем на који је и она указала је чињеница да смо данас, по мало, сви „лекари”. Томе су доста допринели медији, разговори о здравственим темама, нарочито интернет. Склони смо и на своју руку да узмемо поједине лекове, нарочито, када чујемо да су неком помогли.
Разумљива и отворена прича са др Александром утицала је и на слушатељке. Чињеница је да су се жене одазвале позиву Црвеног крста. Многе од њих су искрено причале о себи и последицама дуготрајнијег стреса. Њихов најважнији закључак је да су таква окупљања и разговори неопходни свима и да су најблаготворнији сусрети са саосећајним и људима који, уместо критике или осуде, покажу разумевање. Слушатељке су имале прилику да разговарају и са примаријусом др Надом Лазовић, председницом Управног одбора Црвеног крста Чачак. Она је указала и на здраве стилове живота, правилну исхрану и редовну физичку активност, које могу бити важан део борбе против стреса. Здраве навике никако не подразумевају употребу алкохола, цигарета, или психоактивних супстанци…
