ДР НЕМАЊА ДЕВИЋ О СВЕШТЕНОМУЧЕНИЦИМА, СВЕТИ МУЧЕНИЦИМА И НОВОМУЧЕНИЦИМА
Пред бројном чачанском публиком у четвртак, 24. фебруара, је одржано предавање др Немање Девића, научног сарадника Института за савремену историју у Београду. Галерија Народног музеја у Чачку окупила је заинтересовану публику око теме „Свети новомученици дабробосански и милешевски и мученици миљевински”, а духовна нит вечери пажљиво је исплетена и у намери да се вече посвети недавно преминулој Марини Луковић, вероучитељу. Организатор садржаја ове вечери су Народни музеј у Чачку и Удружење „Ирмос”, чији је председник Ирена Чоловић, вероучитељ и водитељ програма.
Вече посвећено овим новомученицима одговорило је на питање које је смислено у уводном делу програма поставила Ирена Чоловић: „Зашто се о њима тако мало зна, односно зашто су били деценијама заборављени и запостављени?” Наведено је употпуњено и судом др Немање Девића о улози свештенства и монаштва у уобичавању националне идеје о страдању свештенства и геноциду у НДХ, о страдању српске цркве од комуниста 1945. године и многим другим темама. Такође, И. Чоловић је о жељи да се вече посвети вероучитељици Марини Луковић истакла: „Она је имала истанчан укус за оно што је квалитетно, вредно и лепо, изузетно је ценила рад Немање Девића. Последњи пут када је Немања био гост нашег Удружења у манастиру Вазнесење у Овчар Бањи, Марина му је пришла и рекла: „Ти мораш да долазиш барем једном у три месеца, значи четири пута годишње”. Ми ћемо се трудити колико год можемо да тај императив из срца Маринин остварујемо јер заиста од Немање можемо много да научимо и он већ заузима изузетно важно место у плејади наших сјајних историчара.”
Назив докторске дисертације др Немање Девића „Партизански покрет у Србији, 1941‒1944. године” уједно је и књига која је представљена 24. фебруара у Историјском архиву у Чачку, што је умногоме корелација и са темама које су били садржаји вечери у Народном музеју. Сходно претходном Немања Девић је истакао: „Када причамо о периоду између 1941. и 1945. године, ми живимо његове последице данас и да бисмо схватили време у ком живимо, да бисмо схватили шта нам се то дешава на Косову и Метохији, шта нам се то дешава у Црној Гори, Македонији са нашом црквом и нашим народом, и, коначно, шта се дешава у Србији и зашто у Београду, какви су то историјски процеси дугог трајања и какве су њихове последице, ми морамо да се вратимо на тај период између 1941. и 1945. који је вододелница у нашој националној историји.”
Да би се створила шира слика о страдалништву, о жртвама међу српским народом које су често занемарене, неопходно је заћи у шири контекст. Наиме, др Девић износи важност својеврсног аманета Жарка Видовића, великог учитеља нације,о томе шта Срби треба да имају у виду: „Он је говорио да је отприлике у четничко-партизанским сукобима живогт изгубило око 15% укупно српских жртава Другог светског рата, али да је зато 85% жртава да су то, заправо, жртве Независне државе Хрватске, жртве у Великој Мађарској, жртве у Великој Бугарској и жртве у Великој Албанији и да би наш приоритет у сагледавању и Другог светског рата и његових жртава требало да иде у том правцу. Жарко Видовић је ту истакао да је српска нација тог периода логорашка нација и да приоритет наших погледа треба да иде у том правцу, а он нам, наравно, говори и о Јадовну, и о Јасеновцу, Пребиловцима, Старом Броду и о читавом низу до данас необележених и широј јавности непознатих стратишта у Независној држави Хрватској, али и шире, са свих рубова српског етничког простора. Ми ту поруку до данас нисмо схватили и применили и, чини се да када се сећамо бар у овим нашим крајевима Другог светског рата, ми и даље водимо рат између та два наратива – четничког и партизанског. Ту смо створили два непомирљива пола, две непомирљиве позиције и где је неки дијалог готово немогућ, што ово демографски, економски, културолошки и на сваки други начин истрошено српско биће само додатно дели и уситњава. То, наравно, не значи да ми не треба да говоримо о жртвама комунизма, о последицама комунизма. Некако ми се чини да бар у популарној култури, поготово после снимања филма „Дара из Јасеновца” та прича о НДХ и важности схватања геноцида над српским народом у то доба полако враћа међу нас. Ту негде ми по први пут почињемо да проживљавамо и да се саосећамо са својим народом и преко Дрине, са својим сународницима и да по први пут те жртве улазе у фокус наше пажње.”
Тематска суштина вечери расветљена је освртом на утицај свештених лица у расветљавању постојања новомученика о којима је Немања Девић истакао: „Трудом покојног епископа Атанасија и његових сарадника започела је рехабилитација ових свештеномученика који су пострадали 1945. године. Дакле, да они нису народни непријатељи, већ да су људи који су свештеномученици и свети, који су дали једно такво читаво мученичко обележје једној колони која је одступала пред комунистима 1945. године. Тиме започиње и својеврсна рехабилитација и још 2005, мада ми тога нисмо били ни свесни, и увођење у литургијску праксу и молитвено сећање и других официра и војника југословенске војске у отаџбини које данас помињемо и на парастосима. ”
Да је важност сагледавања историје цркве и страдања која је донео период комунизма немерљива при погледу на све анализе и осврте наше историје, уочава се управо поменом страдалника и новомученика из периода 1945. године. Немања Девић је представљањем ратне Споменице, али и својих публикација међу присутне унео нову перспективу кроз коју се може сагледати читава културна историја Срба. Токови историје који су често замагљени, занемарени или недовољно освешћени међу српством остају оваквим приступом данашњици доступни. Говор о новомученицима дабробосанским и милешевским и мученицима миљевинским потврђује да религијски и културноисторијски аспекат јесу у спрези са дршуштвеноисторијским, ратним околностима и да се као такви нужно морају именовати као незаборав!
Милица Матовић
