НАГРАЂЕНА ПРИЧА ИСТОРИЧАРА МИЛАНА ЛИШАНЧИЋА
Потврда да се љубав према перу, живот као вечита инспирација, али и историја могу здружити и њихова вредност препознати, огледа се у причама које пише Милан Лишанчић, професор историје из Чачка. На Конкурсу за најбољу кратку причу „Миодраг Борисављевић” у организацији Културног центра Апатин његова кратка прича под насловом „Паклени развоз” ушла је у најужи избор за новчану награду. Иако његова прича „Паклени развоз” није победила, прича је била у прве три и биће објављена у зборнику „Кратке приче”, чији је издавач Културни центар Апатин.
Рођен је 1984. године у Чачку. Дипломске и мастер студије завршио је на Филозофском факултету у Београду – одсек Историја. Од 2014. године ради као историчар и наставник историје у основној школи. Тренутно ради као наставник историје у ОШ „Танаско Рајић” и „Филип Филиповић”.
Откад датира Ваша потреба за писањем?
‒ Као и сваки студент и дипломац Филозофског факултета бављење науком, истраживањем и писањем је ствар професионалног позива, наравно када су у питању научни и стручни чланци и текстови. Међутим, идеја писања изван домена јавила се током мог боравка у Кини у периоду од 2018. до 2020. године, где сам имао прилике да упознам и причам са људима са свих континената, различитих социо-културних профила и менталитета. Такво окружење ме је подстакло да бележим разне сусрете, приче, разговоре, ситуације које сам преточио у 12 објављених путописних прича на једном интернет порталу а у припреми је надам се и књига – објаснио је Лишанчић.
Шта је инспирација која наставника историје подстакне да сплете причу од фикције и збиље?
‒ Наставник историје пуно чита, окренут је наративу који се сада може наћи у различитим облицима и платформама, разуме однос историје и стварности, посао му је едукација а уколико жели да буде стварно добар, мора да научи како да слуша друге, што му отвара нови свет различитих идеја и „свашта пада на памет”. У том „лонцу” спој фикције обично спојене са мање или више познатим историјским моментима „упаковане” у свакодневни живот, представља покушај да се читалац разоноди, насмеје, добије важне историјске лекције и потенцијално заинтересује за даље истраживање тих догађаја – објаснио је аутор приче.
Какве приче пишете, да ли бележите још нешто? Да ли свакодневица може да буде добра подлога за писање прича увек, шта мислите да ли је то нит која младе може да повеже са књижевношћу, читањем, интересовањем за културу?
‒ Свакодневица је идеално место за инспирацију али је потребно је стрпљење, отвореност па и срећа. Као историчар сматрам да је најважнија историјска личност – обичан човек, који је већи него што може да се разуме, он је тај на коме све почиње и завршава се и стога се може јако пуно научити и чути штошта занимљивог. Млади су данас другачији што је и природно и треба им прићи из „њиховог“ угла, научити их стандардним и традиционалним методама али пружити модерне садржаје које они лако схватају и разумеју. Једино тако их можемо придобити за културне и друге софистициране садржаје уз неизоставну интеракцију којој су веома склони – истакао је наш саговорник.
Какве поруке носе Ваше приче и награђена прича?
‒ Прича „Паклени развоз” говори о тежини свакодневице људи који свима нама обезбеђују да имамо основне намирнице у продавницама и маркетима, кроз шта они пролазе и са каквим се мукама сусрећу упаковано у шаљив тон и фикцију словенске митологије. Порука – када научимо да поштујемо обичног човека тек тада можемо постати супермени који померају границе и бити поносни на себе и свој рад – закључио је аутор приче.
Вредност писане речи увек ће наићи на препознавање оних који истински познају моћ њиховог сведочења и трага.
Милица Матовић
