У ГРАДСКОЈ БИБЛИОТЕЦИ ПРЕДСТАВЉЕНА КЊИГА “ТАЈНА ЗАМКА СОЛОТНИК И ДРУГЕ ПРИЧЕ”, АУТОРКЕ АЛЕКСАНДРЕ МИШИЋ
Својеврсна збирка под називом “Тајна замка Солотник и друге приче”, ауторке Александре Мишић, завичајне песникиње, романописца и дугогодишње професорке српске књижевности, саткана је од сплета историјске фикције, дубоко личних исповести, размишљања о давним и не тако давним усталасаним временима, људима из ауторкиног најближег окружења, свима који су оставили печат у историји нашег града и у њеном срцу. О књизи која је представљена чачанској публици прошлог четвртка, 20. јуна, у Градској библиотеци “Владислав Петковић Дис”, поред ауторке, говорила је и Данијела Ковачевић Микић, професорка српског језика и књижевности.
“ОВАКО ЈЕ МОГЛО БИТИ, А МОЖДА ЈЕ ОВАКО И БИЛО”
Инспирацију да пише о заборављеном утврђењу на Тари био је пролазак Александре Мишић кроз место које чува остатке некадашњег замка, о коме се врло мало зна. Прича о Солотнику писана је кроз две временске равни, кроз средњи век и савремени тренутак, у коме група туриста обилази локалитет, а повезује их разоткривање идентитета туристичког водича.
– Приповетка о Солотнику је прича о свему што постоји међу људима, а то су: завист, мржња, освета, љубомора и љубав. Неке ствари су исте вековима и ја сам то хтела да покажем и докажем. Али, радњу сам изместила у средњи век. У ствари, у причи постоје два временска плана,15. век и садашњост. Фасцинирала ме је прича о једном замку на Тари, о Солотнику, који је недовољно истражен. Путујући сам видела замак на литици, о коме сам на интернету нашла врло мало података. То што сам пронашла искористила сам као грађу за приповетку, а неке ствари сам домаштала. Управо сам и рекла: “Овако је могло бити, а можда је овако и било” – рекла је, између осталог, Александра Мишић, ауторка збирке “Тајна замка Солотник и друге приче”.
ПРИЧА О ЗАМКУ СОЛОТНИК, УМЕТНИЧКИ СТОЖЕР
Данијела Ковачевић Микић, професорка српског језика и књижевности и дугогодишњи просветни саветник Министарства просвете, науке и технолошког развоја Школске управе у Чачку, представила је структуру публикације која окупљајући мотиве народне фантастике, мита, легенди и историографије, садржи укупно 31 причу, међу којима је приповетка о замку Солотник уметнички стожер:
– То је збирка коју је Александра објавила прошле године и та прича је за мене врло пријатно изненађење. Поред њеног дара приповедања, она је у овој причи показала да је учила од највећих мајстора. Прича је у уметничком смислу изузетно узбудљива, складна. Она комбинује наративе различитих књижевних жанрова и то заслужује да се нађе у свакој антологији савремене српске приче. Остале приче су позната Александрина потреба да буде нека врста хроничара, фотографа, репортера стварности, да нам покаже да и најпрозаичнији тренутак нашег живота заправо може да буде достојан књижевности и да се сваком тренутку и сваком догађају и треба и може радовати.
ПОЗИВ НА ХУМАНОСТ И РАДОСТ ЖИВОТУ
Књига је подељене у три целине. Први део чини десет прича окупљених око импресивне приповетке о Солотнику. Друга целина је дневничко-мемоарског типа, дакле, нека врста аутобиографске прозе, са сећањима из живота, детињства, студентских дана, са карактеризацијом неких упечатљивих ликова из завичајног окружења…
– То су приче које је Александра објединила у целину коју је назвала “Приче из карантина”, зато што је вероватно већина тих прича настајала у време када смо били затворени због пандемије ковида. Последњу целину чине само две приче, али обе су награђене на различитим литерарним конкурсима и тематски су писане. За њих је добила награду у Републици Српској. Једна говори о духовном преображају грешника и његовом повратку у породично гнездо. Друга прича је оно што је и те како важно за савремени тренутак, а то је тема повећаног насиља међу младима и, нажалост, суицида, јер танане душе често нису у стању да се одбране од зла које нас окружује. Ова прича се ефектно завршава одом толеранцији, апелом да будемо бољи једни према другима. Уопште, та нит која све ове разнородне приче повезује је Александрина потреба да буде хуманиста, односно, да види добро у људима и да нас позива да се радујемо животу – рекла је Данијела Ковачевић Микић, књижевни критичар.
Одломке из збирке “Тајна замка Солотник и друге приче” читала је ученица Гимназије Мина Гошњић, а музичким нумерама вече су оплемениле Маша Жујовић (електрична гитара) и Исидора Ђуреин (вокал). Водитељ програма је била библиотекарка Душица Брковић.
Н. Р.
БИОГРАФИЈА
Александра Мишић је рођена у Чачку 1970. године. Завршила је Филолошки факултет у Београду, одсек Југословенска књижевност са српском књижевношћу. На почетку радног века била је професор у ОШ “Филип Филиповић”, а већ 30 година је запослена у чачанској Гимназији. Прву збирку песама “Моје тишине” објавила је 2020. године. Збирка “Сумраци и зоре” објављена је 2022, исте године кад и романи “Новчићи за Харона” и “Шаптачи села Липова”. У издању “Графопринта” из Горњег Милановца, прошле године је изашла збирка “Тајна замка Солотник и друге приче”, подсетила је библиотекарка Душица Брковић.
