– Занати и пољопривреда морају да се сачувају и развијају, а не да буду важни само пре или после неких несрећа и ратова. Тешко је данас и младим занатлијама, још, ако отварају радњу да плате све обавезе држави, да запосле некога, издржавају породицу. Не могу толико да зараде – свестан је мајстор Стојан Малетковић. Њему и Витомиру Виту Милошевићу недавно је додељена Специјалана награда за животно дело. Стигла је од Форума привредника Чачка.
СВИ ПУТЕВИ ВОДИЛИ У ЧАЧАК
Више од пола века само у приватном предузетништву. Стојан је од 12. године шнајдер, а сада има 86. Изучавао је занат код врсних мајстора, Лорда у Чачку, Радула Затежића Жабе у Ивањици, једно време и у Паризу. Нигде се није дуго задржао. Једино је желео да се врати у Чачак.
– Одувек сам га волео и данас га највише волим. Годинама сам из Ракове пешачио до посла, устајао у 5 ујутру да бих стигао на време, док сам био код Лорда. Колико сам пута прошао гладан, жедан, покисао, не знајући да ћу једног дана овде имати кућу – прича Стојан. И не само кућу, него и кројачку радњу на Кеју, у близини Здравствене амбуланте.
Колико је требало и радити за породицу и самостални посао у Чачку. Иста је прича многих приватника. У Ивањици, врло често од раног јутра до дубоко у ноћ. Зато су за вредног ученика стизале награде, некада значајније од новца.
– Једном приликом сам сашио громби, енглески капут, наставници која је предавала у стручној школи. Када је дошла да га узме, стала је и загледала, окретала једну и другу страну и на крају питала пословођу да ли сам га ја шио. Он јој је одговорио: ”Само он!” Тај дан је у школи једино о мени предавала… После неколико година нас петоро је основало ”Јаворку” у Ивањици. Радио сам и ту неколико година. Поново сам се вратио у Чачак, код Лорда, једно време сам радио у ”Обнови”, отишао сам у Београд, ту се оженио…
И коначно, 1966. купио је плац на Кеју и отворио своју радњу. Било је лепих времена, муштерија са свих страна. Дошло је време и да он учи и запошљава друге. Сећа се и да су се кравате некада продавале, као данас шећер. Имао је и трговачког путника, који би све распродао, чим би отворио кофер. Био је Стојан мајстор и за женска и за мушка одела. Некада су се ручни рад и квалитетни материјали више ценили, али је данас сасвим другачије. Иако је пензионер тридесетак година, могао би нешто да сашије. Само, коме? Још увек су у његовој радњи и те кравате, одела, капе које је шио од остатака. Зато се Стојан посветио и пољопривреди. Одавно се бави пчеларством и из те области је многима пренео знање.
– Питају ме људи, кад нешто посадим у Ракови: ”Шта ће ти?” Радим зато што не смемо да мислимо од данас до сутра, него бар 30 година унапред. Нема везе колико смо стари, или до када ћемо живети. Нешто да остане и унуцима – напомиње мајстор Стојан Малетковић. Пренео је кројачке вештине и ћерки, која је факултетски образована, као и њена деца.
ШИО И ЗА АЛЕКСАНДРА РАНКОВИЋА
Донекле слична животна прича и мајстора Вита. Из Горње Горевнице у Чачак на школовање, уписао је и Вишу текстилну у Београду. Пошто је већ имао занат у рукама, није морао само да учи, него и да зарађује. Радио је и у Дипломатској задрузи, у којој су се шила одела за високе званичнике.
– Било нас је 40 мушкараца и 30 жена. Једном је дошао на пробу Александар Ранковић, некадашњи потпредседник Југославије, питао је пословођу ко му шије одела. Био је и он шнајдер, зато је посебно волео те занатске финесе. Пословођа му је одговорио: ”Наш најмлађи радник, али најбољи. Штета што одлази!” Ранковић је дошао, честитао ми и рекао: ”Свака част, мајсторе!” Загрлио ме, пољубио, било је и њему жао што одлазим. Тада сам се спремао да се вратим у Чачак – тек је део занатског развоја Витомира Милошевића (83). И његово школовање су обележили Обрад Јелесијевић и други чачански и београдски мајстори. Али, као да је и тај сусрет са високим државним функционером, Титовим блиским сарадником и кумом, био прекретница.
Вито је своју прву кројачку радњу отворио 1965. Тада их је у Чачку, од ”Моравице” до ”Цара Лазара” било 48. И сви су радили. Тек касније је заживела продаја готове одеће.
Остао је мајстор Вито на Градском шеталишту, поред Угринове посластичарнице, све до деведесетих година, када је тај део града обновљен.
– Ако је требало, радио сам и по 24 сата дневно! Било је дана, када нисам спавао. Посебно пред новогодишње празнике. Много посла, а све је морало да буде готово на време. Сећам се да сам једном муштерији пред поноћ завршио капут. Црни, са црвеном поставом, таква је била мода. Свратио је код мене у радњу, обукао га и отишао у ”Мораву” да настави славље. Хтео је да обуче тај капут, баш пред поноћ – исто је и његово искуство у приватном предузетништву.
Колико је још било специјалних жеља и захтева муштерија! Зато је деведесетих отишао корак даље. Могле су муштерије да шију према сопственом укусу, или одаберу готова одела. У близини некадашње радње, на самом на самом Градском тргу, отвара кројачку радњу и бутик ”Вито”. Дошла су друга времена, имао је више запослених, а са њим су радиле и ћерка Јелица и снаја Мирјана.
Није ни та радња настала тек тако. Требало је савладати и административне, грађевинске препреке. Све што само најупорнији издрже. Ипак, исплатило се, све до данашњих дана. Не само да је мода отишла у другом правцу, него је и одећа постала доступнија и приступачнија. Зато је мајстор Вито пре годину и по дана затворио радњу. Тек сада је прави пензионер.
И сада, та Специјална награда за животно дело, која је и била повод да подсетимо на старе мајсторе, велика радост. Одушевљени су Вито и Стојан пријемом привредника, засигурно и чињеницом да они нису отишли у заборав, као њихови занати. Одавно су и чланови Удружења занатлија, изборили да имају свој простор у Чачку и да оставе трајни залог младима. И својим наследницима, неки од њих већ имају занат у рукама и предузетнички дух.
