Наредних месеци на порталу ČAGLAS биће реализован пројекат „Социјално предузетништво – шанса или неизвесност“, кога суфанинсира Министарство културе и имформисања Србије. Сврха је да приближимо и законске могућности, као и примере добре праксе који би могли да подстакну особе са инвалидитетом и остале осетљиве групе на предузетништво, што би им омогућило и лакше и брже укључивање у ширу друштвену заједници.
Закон о социјалном предузетништву, усвојен почетком фебруара, по први пут у Србији поставља правни оквир за сектор социјалног предузетништва у коме тренутно послује око 500 предузећа. Требало би да допринесе да особе са инвалидитетом и остале осетљиве групе лакше дођу до посла и остваре још један значајан вид интеграције у ширу друштвену заједницу. Циљ Закона је да и приближи солидарну економију и услове за стицање статуса социјалног предузећа, као и предуслов да од државе, градова и других потенцијлних финансијера оснивачи предузећа добију материјалну подршку у свом пословању и да остваре пореске и олакшице у јавним набавкама и осталим незаобилазним административним обавезама. Одређује статус, а не правну форму социјалног предузећа. Тако ће већ постојећа социјална предузећа и она која наредних месеци буду основана моћи да добију подршку, без обзира на то да ли су регистровани као предузетници, привредно друштво, фондација, удружење грађана, задруга…
Сагледавање Закона о социјалном предузетништву донела су и многе недоумице особама са инвалидитетом и њиховим удружењима. Јасно је да је промењен првобитни предлог који је предвиђао најмање пет запослених. Према усвојеним законским правилима, довољан је само један радник, или оснивач и запослени, али мора бити особа с аинвалидитетом или неке осетљиве групе. Став удужења особа са инвалидитетом је да су такве околности много повољније, нарочито за почетнике.
Недоумице су нарочито изражене у финансијском погледу. Остаје неразјашњењо на који начин и колико ће бити издвајана средства за социјално предузетништво. До сада су и предузећа која би могла да се сврстају у категорију социјалног предузетништва могла да учествују и на конкурсима за доделу подстицајних средстава.
Још једна важна карика је и број запослених. Удружења особа са инвалидитетом и све остале непрофитне организације, ако су оснивачи, могу их имати више. За све остале услов је најмање један радник. Удружења особа са инвалидитетом очекују од радних група и да овај важан део оснивања приближе потенцијалним предузетницима. Њихова очекивања су да такве околности отворе пут и охрабре многе, бар за почетак. Циљ сваког новоснованог предузећа је постепени раст.
Независно од новоусвојеног закона, чињеница је да добра идеја покреће предузетништво, као и способност мењања у околностима у којима живимо, посебно онима коју намећу савремене информационе технологије. Врло често су те промене драстичне, а захтевају и преоријентацију на тржишту. Иако је покретачка, идеја није довољна за одрживост било ког облика предузетништва, већ конкурентност на тржишту и стална финансијска сигурност. Финансијске и друге недоумице новог Закона требало би да разрешавају радни тимови, односно савети за развој социјалног предузетништва. Наредних месеци биће оснивани на нивоу државе и локалних самопуправа. Њихова примарна улога биће и спона између државе, градова и општина, потенцијалних финансијера, особа са инвалидитетом и осталих осетљивих група, потенцијалних оснивача социјалних предузећа. Важна карика у том ланцу су медији. Не само као спона између особа са инвалидитетом и осталих осетљивих група и званичних радних тела, него и јавности.
