– Премијерно извођење у четвртак, 9. јуна, у 20 часова на великој сцени Дома културе.
Феномен слободе, као једна од кључних вредности људске егзистенције, могућност њене реалне достижности и симболике, која се преплиће са називом једне од најзначајнијих компанија наменске,а некада и цивилне индустрије у нашем граду, Компаније „Слобода“, тема је новог комада комплексног садржаја Градског позоришта Чачак. Компанија „Слобода“ ће наредне године обележити велики јубилеј, 75 година од оснивања и рада. Била је гигант који је упошљавао више од 6.000 људи до разарања у НАТО агресији, али је остала вечити симбол овог града, а сада и инспирација уметника… О премијери комада који означава померен концепт у релизацији представе камерног типа, о феномену слободе који се мењао кроз деценије са друштвеним променама, прича глумац Братислав Јанковић, директор Градског позоришта Чачак. Комад ће бити изведен у четвртак, 9. јуна, у 20 часова, на великој сцени Дома културе.
Како је настала идеја о комаду двоструке симболике?
– Драму „Слобода Чачак“ понудила ми је на читање наша млада драматуршкиња Ана Вучићевић, која је и написала комад, то јест, своју дипломску драму. Чим сам прочитао текст схватио сам да је то добар комад и да има сјајну основу за даљу разраду и да може да буде врло сценски атрактиван, зато што је то локална тема, а наслов је довољно снажан и интигантан. Одмах сам проследио на читање текст својим колегама, сарадницима и пријатељима Ивани Терзић и Милошу Миловановићу и схватили смо да нас троје треба да чинимо ауторски тим који ће креирати, режирати и осмислити целокупан концепт представе и тако смо почели са радом.
Колико је садржај комада везан и за Компанију„Слобода“ Чачак?
– Комад говори о Компанији „Слобода“, прича се протеже од средине двадесетог века и самог оснивања предузећа, а завршава се у садашњем тренутку. Драма има четири приче које се надовезују једна на другу и прате генерацијски низ, од једног младог брачног пара који са села долази у град, негде шездесетих година двадесетог века, где почињу да раде у „Слободи“. Потом, пратимо причу њихове ћерке у осамдесетим, затим Компанију у деведесетим годинама, до самог бомбардовања „Слободе“ 1999. године, а круг се завршава у садашњем времену, испраћајем у пензију јунакиње са почетка комада.
Шта чини садржај ове представе?
– Представа у својој основи, такође, говори о предузећу „Слобода“, међутим, оно што нас је као ауторе представе навело и заинтригирало у самом комаду јесте тај универзални појам слободе. Ја не умем да одговорим на питање шта је то „слобода“ и дали смо и колико слободни? Али могу да говорим о слободи уметничког израза у конкретном случају и о слободи позоришног израза. За нас као ауторе важно је да се на том нивоу бавимо слободом, да се осетимо слободним да покажемо свој сопствени израз, ево ми смо се осетили слободним да поред глумаца ангажујемо седам жена које нису глумице, то јест, немају никакво глумачко искуство, чак ни из аматеризма и да са њима радимо. Компанија „Слобода“ основанa је као предузеће од општедржавног значаја. Чачак тада постаје један од важнијих привредних центара бивше Југославије. „Слобода“ јесте симбол овог града, и инспирисани променом коју је компанија донела овом граду, одлучили смо да направимо представу која ће својим концептом „славити слободу позоришног и глумачког израза“.
Одакле идеја да за такав концепт ангажујете натуршчике?
– Одговор је једноставан, желели смо аутентичност. Појам натуршчик се више везује за филм и филмску уметност, и то је чест случај. У позоришту то баш и није пракса. Ово је представа о радницама „Слободе“, али не само „Слободе“, већ о свим радницама. Снежана Чикириз, Вера Рајичић, Катарина Кулашевић, Славица Ницовић, Сара Петровић, Данијела Белић и Снежана Јовичић нису глумице, али су раднице, свака у својој области. О њима говори ова представа. Њих седам представљају те раднице о којима је Ана писала у свом комаду. Катарина је у својим двадесетим, док су Вера и Снежана у својим шездесетим годинама. Све оне раде, имају своје животе, породицу, децу, проблеме са којима се свакодневно сусрећу и поред свега тога усудиле су се, то јест, осетиле слободу да о свему томе говоре у своје лично име, да јавно проговоре о проблемима радница, и то где, у позоришту! Ми морамо славити такву слободу и храброст. У том смислу између Градског позоришта Чачак и појма слободе стоји знак једнакости, и сматрам да тако заувек мора бити.
Ко су глумци ангажовани у новој представи, за похвалу је сарадња са Омладинским „Морава театром“, који такође, постиже успехе на сцени и постоји у нашем граду?
– Наравно, у представи, такође, играју и Невена Кочовић, Драган Петровић, Милош Пантић, Владимир Јоцовић и Ивана Терзић. Морам да поменем наше младе глумце Теодора Лазовића и Огњена Богићевића из Омладинског „Морава театра“, као и нашег најмлађег глумца Михаила Живановића који има само осам година.
Стиче се утисак да је око овог комада окупљена велика екипа?
– Тако је, укупно двадесет учесника је ангажовано, поред набројаних имамо и статисте Александра Јанковића, Драгана Вукашиновића и Милоша Живановића. Све време укључен је и музичар Немања Брковић, који уживо свира на хармоници. У том смислу, ово је за сада најзахтевнија представа Градског позоришта. Ја у шали волим да кажем, па и Шекспир се ради са мање људи.
Одакле потреба да се овога пута нађете са друге стране, а не у улози једног од глумаца, што је била досадашња пракса?
– Позориште ме занима на свим нивоима, не само као глумца који игра у представама. Што дуже промишљам позориште, то све више схватам да су ретке прилике када ме нешто у позоришту узбуди довољно, а то је случај и са Иваном и Милошем. Из тог разлога смо решили да удружимо снаге и да урадимо нешто другачије, не толико свакидашње, да пробамо да померимо неке ствари. Не кажем да смо у томе успели и створили ремек дело, далеко смо од тога, али морамо настојати у томе да истражујемо и да се мењамо, то је задатак сваког позоришта, или би бар тако требало да буде, а ми смо захвални на тој слободи коју имамо и користимо је.
Ко још чини ауторски тим?
– Поред нас које сам поменуо, ту је наравно и костимографкиња Сања Живановић, која је имала изузетно захтеван задатак, управо када је реч о толиком броју људи, као и периоду који представа обухвата од шездесетих до данас. Ту је Горан Ђудић као техничка подршка, док су за организацију били задужени Јелена Павић и Миша Раичевић.
Зорица Лешовић Станојевић
Фотографије са генералне пробе: Миша Раичевић
