Ima mesta i krajeva koji se prepoznaju i po ljudima koji u njima žive. Hronika nekog mesta i biografija tih ljudi ne mogu se nikako odvojiti. Priča o Ovčar Banji nemoguća je i nepotpuna bez Slavka Maletića Muja. Živopisan kao i sama klisura, okružena Kablarom i Ovčarom, koje poznaje, mnogi kažu, bolje nego iko drugi. Iako nije rođen u klisuri, odrastao je na „njenim stenama“.
Desetak godina Slavko je „domaćin“ u Planinarskom domu „Kablar“, gde dočekuje planinare i goste, kojima rešava skoro sve probleme – od kvara na automobilu, pronalaska smeštaja, upućivanja u tajne lekovitih trava, pa sve do spasavanja kada zalutaju na nekoj od staza. Skoro da ne postoji zanat kome nije vičan. Jednostavno, kako Mujo uz osmeh kaže, „devojka za sve“!
– Volim da pomognem ljudima, a nešto znam i da napravim – objašnjava kratko.
U Planinarskom domu, u čijem venjaku uživamo tokom razgovora, od ranog je jutra. Jer, voli da dođe u svoju drugu kuću, koja ima posebnu atmosferu od kada se Slavko brine o njoj. Svaki kutak je obogatio nekom svojom rukotovinom. Cveće, loza, terase, kuhinja, spavaonice, kupatila – sve čisto, raspremljeno, uređeno kao da se o tome brine bar nekoliko ljudi. Zato se oni koji prvi put posete Dom iznenade kada shvate da je samo on tu. A kad jednom dođu, obavezno se opet vrate. Dočeka ih i isprati, spremi sve za njih, kad požele i neki specijalitet, pasulj i kupus, rečnu ribu, roštilj… Rado im deli recepte za meleme i čajeve, jer svaka travka, tvrdi on, dobra je za neku bolest.
Ne brine on samo o Domu i njegovim gostima. Ode kad god nešto treba da pomogne i monahinjama u obližnjim manastirima, a u infocentru Turističke organizacije Čačka u Ovčar Banji kažu da im je „desna ruka“.
– Mujo je živa legenda. Dobar ko `lebac prema svima. Svi ga poštujemo – kaže kao potvrdu Milovan Belić Rum, čuvar u klisuri, koji je navratio kod Slavka na „čašicu“ razgovora.
I vodič je kada nekome treba. Sve više, primećuju obojica, dolaze turisti iz daleka, posebno im je drago što je među njima mnogo mladih.
– Dolaze ljudi iz Tunisa, Izraela, Grčke, Rusije, Francuske, Nemačke…, i onih nama bližih krajeva – Slovenije, Istre, Bosne… Privlači ih priroda, oduševljeni su manastirima, jezerom, meandrima, Savinim vodama, vidikovcima… Ma sve imamo, osim mora. Može da nam ga zameni lekovita banjska voda, koja je „digla“ mnoge sa nosila, gledao sam svojim očima – nabraja on.
U Slavkovim pričama živo je sve ono što je Bog blagorodno podario ovom čudesnom predelu. Kao i mnogi ljudi, koji su bili vezani za klisuru i Banju. Priča nam o njima, samo biranim rečima. I o prijateljstvu sa dugogodišnjim igumanom Blagoveštenja Georgijem, o tome kako je upoznao patrijarha Pavla, koji je bio veliki zaljubljenik u mir manastira i klisure.
– Uvek je putovao autobusom. Otac Georgije ga sa autom sačeka na stanici u Banji, a on se ljutne zbog toga. Kaže mu: „Idi ti svojim poslom, a ja ću polako“. Sećam se kada je izabran za patrijarha i kada je iz Blagoveštenja pošao za Beograd. Kao sad da ga gledam. U običnoj mantiji i kamilavki i sa kartonskim koferčićem… – priseća se Slavko.
Drugovao je i sa pesnikom Brankom V. Radičevićem, koji je veći deo godine bio u svojoj vikednici pored auto-kampa i doktorom Nastasom Ilićem, koji su, opisuje ih Slavko, bili pre svega delije i dobri ljudi. Znali su, pesnik i lekar, satima da provedu u razgovoru.
– Nastas bi pošao iz ambulante na autobus, ali bar sat vremena ranije. Jer, mora da tempira vreme… Krenu desetak koraka, a onda Branko stane i tako razgovaraju. Pa bi, „putovali“ bar jedan sat… Bilo ih je lepo gledati, jer tako čovek ima utisak da vreme ne postoji… A Branko, radoznalog duha, nosio je i jednu drvenu olovku, malu, jedva da je mogao da je drži u ruci. Zapisivao je svaku neobičnu reč kad bi je čuo… I danas na železničkoj stanici u Banji je lipa, koju smo zajedno posadili – sa setnom toplinom prepričava nam Mujo.
Bez Banje i klisure ne može, priznaje. I kada ode negde na put, ne može da dočeka da se što pre vrati.
– To mi je lek za sve. Volim ovo mesto, Kablar naročito. Njegove staze su čudesne i svaka je zbog nečega posebna i lepa. Sada su dobro obeležene, ali, svima ponavljam isto: u planinu se ne ide sam, uvek se mora imati voda i bar kocka šećera. I svakom stazom se polako i pažljivo hoda, jer smo mi, ljudi, odavno gosti prirode. Ide se lagano i samo tako se uživa u ovoj lepoti i tišini.
V. Trtović
KAD JE BANJA BILA BANJA
Slavkov otac je bio policajac i porodica se prema njegovoj službi i selila, pa su tako sva četvorica braće Maletić rođeni na različitim mestima. Slavku je bila suđena Piloreta, kod Novog Pazara, ali, po svemu sudeći, mnogo više čačanski kraj, odnosno Ovčar Banja, u koju su došli kada mu je bilo dve godine, 1956, odmah pošto je napravljeno jezero i kada se doselila većina ovdašnjih stanovnika.
– Ništa se veliko od tih godina i nije promenilo u Banji. Možda su neke stvari otišle unazad. Jer, nekada smo imali Zdravstveni centar sa svim lekarima. I bioskopsku salu, a svake subote bila je igranka. Sada nam ni škola ne radi, nema dece. Žao mi je što se starine ne čuvaju. Železnička stanica je ruina. Auto kamp, koji je bio ucrtan u kartu Evrope kao jedan od najboljih, uvek pun stranaca, sada je pust. Ne radi ni banjsko kupatilo, kao ni stari bazen i restoran pored njega. Tu sam prvi put gledao i slušao legendarnog virtuoza na gitari Jaraka, a kasnije i Točka, koji je tada učio od njega. Jarakova gitara nije svirala, ona je pričala… – neka su od njegovih sećanja.
LOVAC, RIBOLOVAC, ALPINISTA…
Dugo godina Slavko je bio strastveni lovac i ribolovac. Sada je sve manje vremena za ove pasije. Još kao veoma mlad polagao je u Sićevačkoj klisuri alpinistički kurs, zajedno sa legendarnim Bobijem Milovanovićem. Godinama su njih dvojica peli vrhove i stene po Kablaru.
– Odavno se ne bavim ovom disciplinom. Sad je i taj sport postao skup. Mi smo imali samo jedan kanap, klinove smo sami pravili, a čekić nosili od kuće – kaže Slavko, koji pored klisure, obožava svoju porodicu, ćerku Maju i sina Ivana, posebno unuku Mašu, koja je odlična učenica i balerina…
KOMENTARI I PORUKE
– Slavko je tu kada zatreba, a inače je neprimetan… Čovek oštrog pogleda i plemenite duše… Kao prijatelj koga znate godinama… Kao da ste lik iz filma „Veliki Lebovski“… Kupio nas je svojom srdačnošću… Isceljujuće mesto i hvala domaćinu na svemu… Puno mi je srce kada znam da na svetu ima ovakvih ljudi – samo su neki od komentara „sveta u malom“ u knjizi utisaka, koji Slavku služe i kao smernica – da se nešto dodatno popravi i ispune želje za sledeći dolazak.
