ЈЕДНА ОД НАЈСТАРИЈИХ И НАЈАКТИВНИЈИХ ЧЛАНИЦА КОЛА СРПСКИХ СЕСТАРА
Кола српских сестара у расејању готово да нису прекидала свој хуманитарни рад, упркос некада веома тешким временима, каква су била и она после Другог светског рата. Сви одбори у тадашњој Југославији били су забрањени. Није било лако окупити сестре ни у печалби, али, ипак, и жеља да се буде што ближе свом народу, многе је усмерила на наше цркве, под чијим окриљем су настајала и Кола. Осамдесетшестогодишња Славица Пешић која више од пола века живи у Паризу, од 1974. године је у тамошњем Колу, које је представљала на 4. Сабору кола српских сестара, одржаном прошлог викенда на Златибору. Са овом госпођом, благог гласа и погледа, родом из Крушевца, разговарали смо о хуманитарном раду Кола у Паризу, о значају овог удружења за живот наших људи, оних који су давно отишли, па и оних млађих…
Коло српских сестара у Паризу формирано је 60-их година. Сада има тридесетак чланица, али како и Славица каже, много мање је активних. Оно што даје наду је да су то све млађе жене разних занимања, али, додаје она, све раде као једна. Сваке недеље и празника у Цркви организују добротворне акције, а новац сакупљен од продаје онога што свака спреми у свом дому дају тамо где је најпотребнији. Евро по евро, тако су недавно сакупиле 5.000 за Манастир Света Петка Изворска код Параћина, чије сестринство брине о 90 лица ометених у развоју. Помажу и другима – вишечланим породицама које се нађу у тешкој ситуацији, деци на Косову, болеснима…
– О свему се договарамо са владиком Јустином, који је изабран прошле године. Ништа не радимо без његовог благослова и мишљења. Млад је и све нас познаје, па га, заиста, гледамо као свог пастира. Седиште му је у Паризу, али је често на путу, јер је епископ западноевропски и одржава велики број земаља, Луксембург, Белгију, Холандију, Шпанију… Црква нам је, хвала Богу, увек пуна, тако да народ даје колико ко може. Највише сакупимо новца на Бадње вече, јер правимо бадњаке и делимо народу. А нико не изађе из цркве да не остави бар нешто! Председница Божица Лазић је веома млада, као и већина других сестара. Ништа им није тешко, помажу у цркви… Све као да су, заиста, у свом дому. Посебно је свечано за Свету Петку 27. октобра, када је слава нашег Кола. Тада се црква испуни људима… – прича Славица исто тако, пуног срца.
У Париз је стигла са супругом Миладином давне 1970. Он је био тек завршио Богословију у Призрену. Нису знали ниједну реч француског. Тек четири године касније пронашли су у Паризу цркву посвећену Светом Сави, која је тада била једини наш храм. Славица је радила као кројачица у једној модној кући и ту је пре 20 година дочекала и пензију. И поред лепих година, па и свих недаћа, успела је да сачува ведрину у погледу, као и виталност, на којој би јој могли позавидети и много млађи. А прича како је сломила кук, и то само месец дана од одласка у пензију. После операције лекар јој је рекао да мора да што више хода. Зато и сада, по киши, снегу, сунцу, дневно пређе неколико километара. То јој је данас постала и потреба. Одржава јој енергију и активност у Колу и цркви, где радо одлази. И сада, са иглом у рукама, често узме да окрпи свештеничке мантије…
Било је често тешко и нашим људима у даљини, па и тих давних година када су у Париз дошли Славица и њен супруг, који је преминуо прошле године. И тада, због политичких подела, које су још увек биле јаке. Морало се са опрезом разговарати са сваким…
– Мало су људи и долазили у цркву. Једва да нас је било десетак на службама. Била су то времена превирања… Хвала Богу, и то смо превазишли. Сада нам је црква увек пуна, а видим и младе који долазе редовно, причешћују се, брину једни о другима, не устручавају се да питају када нешто не знају – више пута понавља ове речи.
Ипак, најтеже је било у време бомбардовања 1999. Тешко јој је пала и смрт супруга Миладина. Били су заједно 59 година, прича она. Али, бори се!
Први пут је на Сабору Кола српских сестара. Уз одобрење председнице, потписала је Повељу о приступању. И одушевљена је енергијом и слогом сестара које је упознала на Златибору.
– До сада је мало ко знао и да постојимо. Млађе сестре су то објавиле на друштвеним мрежама, и то су предности ове савремене технике. Председница није могла да дође на Сабор, јер има и троје деце, одмори су завршени. Пошто сам већ била у Србији, годишњица је смрти мог Миладина, сахрањен је у родном крају, замолила ме Божица и остале да ја будем на Сабору. Заиста сам презадовољна. Нисам била ни на једном сличном скупу, одушевљена сам… Често путујемо, идемо у друге земље, али овде на Златибору, све је посебан доживљај. Ако Бог да, доћи ће нас и више следеће године! – обећава уз осмех Славица.
В. Тртовић
НА ЗЛАТИБОРУ ПОСЛЕ 50 ГОДИНА
На Златибору је Славица Пешић последњи пут била 1969, када је путовала на море. Биле су тада само пољане, бескрајне ливаде, присећа се она. Сада је ова планинска лепотица попут града. Зато јој је помало жао, воли природу и сматра да ту лепоту треба очувати и за будуће генерације.
НАШЕ СВЕТИЊЕ У ПАРИЗУ
У Паризу постоје три српске православне цркве. Најстарија је Црква Свети Сава, изграђена 1964, а новије су посвећене Светој Петки и Светом Василију. Многи наши људи одлучују да буду сахрањени у Паризу, ту су им породице, потомци, каже Славица. Углавном су сахрањени на гробљу у предграђу Тијеу (Thiais), где је сахрањено и 747 српских ратника из Првог светског рата, који су са фронта превезени у француске болнице. Сваке године на Видовдан се на гробљу одржава помен. И у порти Цркве Свети Сава има алеја у којој се сахрањују Срби.
