KANCELARIJU ZAMENILA RUČNIM RADOM
Godinama unazad živimo u nekoj vrsti magnovenja, nemamo dovoljno vremena ni za sebe, ni za druge, a ponajmanje za neke stvari koje zahtevaju od nas više posvećenosti i strpljenja. Često nam zastane dah kada na nekom izlogu ili tezgi ugledamo lanenu košulju, ručno vezenu i ukrašenu heklanom čipkom, jer to nije prizor na koji ćemo tako često naići u savremenim šoping centrima. Možada će nam se učiniti da je isuviše paprena cena jednog ovakvog odevnog predmeta, jer nismo navikli da vrednujemo takav rad, onako kako to on zaslužuje. Olako se odričemo prilike da u svom ormaru imamo jedan takav unikatni komad odeće, a svakodnevno trošimo novac na sasvim bespotrebne stvari. Kako vreme prolazi, sve je manje onih koji poseduju znanje i umešnost da se bave rukotvorinama, a medju retkim ženama koje poseduju taj čudesni dar je Slavenka Marinković iz Dljina, koja se već 20 godina bavi ovim i te kako zahtevim, ali, pre svega interesantnim poslom.
Junakinja naše priče, Slavenka Marinković, nije naučila da šije, veze i hekla od bake ili majke, već je ovim veštinama ovladala u svojim devojačkim danima. Dok je u rodnom Prijepolju išla u srednju ekonomsku školu, paralelno sa tim pohadjala je i „Bagatov“ kurs krojenja, šivenja i veza, koji je trajao oko godinu dana.
-Uvek me je nešto vuklo ka ručnom radu, volela sam da šijem i vezem, ali sam smatrala da će to biti samo moj hobi. Imala sam precizne ruke, oko za lepo i dovoljno strpljenja. Iako sam po struci ekonomski tehničar, nisam imala sreće da pronadjem posao za koji sam se školovala. Ustvari, nisam mnogo volela kancelariju, pa zbog toga i nisam bila razočarana. Uglavnom sam radila u restoranima, pretežno u kuhinji, a nakon toga sam se i udala u Dragačevo. Kada sam rodila sina, želela sam da se posvetim njegovom odgajanju. Slobodno vreme sam koristila da se bavim svojim kreativnim radom. Fascinirali su me motivi na koje sam nailazila na starim ručno izradjenim stolnjacima, šustriklama, zavesama, ali i odevnim predmetima. Svojim rukama sam počela da ih oživljavam, šila sam, heklala, vezla… Prijateljice su se divile mojim ručnim radovima, pa su počele da stižu i prve narudžbine – priseća se Slavenka tih godina kada je, ustvari, otkrila da od ručnog rada, u kome je mnogo uživala, može da „kapne“ i poneki dinar. Vremenom je svoj hobi pretvorila u izvor prihoda.
Ručnom izradom raznih predmeta, bilo odevnih ili dekorativnih, Slavenka se bavi već 20 godina. Kada se posao solidno razvio, zajedno sa suprugom je otvorila radnjicu u Lučanima, u kojoj je radila šest-sedam godina, sve dok se suprug nije razboleo.
-Šila sam, haljine, suknje, helanke, košulje, sakoe… Sve što sam u radnji imala bilo je originalno na neki način, oplemenjeno interesantnim detaljima. Radila sam deverske peškire, izvezene i sa lica i sa naličja, ukrašene heklanim čipkama, oslikavala flaše… Često sam na njih, po narudžbini, stavljala i logo neke firme. Punila sam ih domaćom rakijom, pečatila voskom i pakovala u ručno radjene kese, ukrašene vezom i čipkom. ljudi su ih kupovali za poklone, najčešće za slave. Radila sam i narodne nošnje, ali ne tako često, sve u zavisnosti od narudžbina. Moje mušterije su bile uglavnom iz Drgačeva. Solidno sam zaradjivala od posla u koji sam ulagala mnogo truda i ljubavi. Nikada mi na primarnom mestu nije bio novac, bilo mi je mnogo važnije da su moje mušterije zadovoljne i da sam ih učinila srećnim – objašnjava Slavenka.
UDALJILI SMO SE OD SVOJIH KORENA…
Pre pet-šest godina došlo je do zaokreta u ovoj vrsti posla, ručni radovi su postali sve manje traženi. Kada je Slavenka ostala bez supruga, zatvorila je radnju u Lučanima i posao preselila u porodičnu kuću.
-Višedecenijsko zanemarivanje naše tradicije i uticaj drugih kultura, doveli su do toga da su se naši gradjani udaljili od svojih korena. Naši stari tradicionalni običaji polako se gube, retke su svadbe organizovane na stari, tradicionalni način. Samim tim, smanjila se i potražnja za originalnim, ručno izradjenim deverskim peškirima. Više se ne gleda kvalitet proizvoda. Nekada su se unikatni peškiri, specijalno radjeni za svadbe i krštenja, čuvali kao uspomena na najznačajnije datume u životu – kaže naša sagovornica.
PANDMIJA KORONE POMRSILA RAČUNE
Zbog pandemije korone, ove godine su izostale sve one divne manifestacije na kojima se narod okuplja, gde su Dragačevke koje se bave domaćom radinošću izlagale svoje proizvode. Slavenka se seća nekih ranijih Sabora trubača, kada je za Opštinu Lučani pripremala veliku količinu originalnih ručno radjenih deverskih peškira, oslikanih flaša i kesa za pakovanje, a sve to je bilo namenjeno za poklon uvaženim posetiocima saborske smotre.
Slavenka kaže da ne može da zamisli svoj život bez ručnog rada. Korona joj je pomrsila račune i potpuno obustavila posao. Iako je uvek praktikovala da za ručnim radom poseže u danima dokolice, bez obzira da li je bilo narudžbina ili ne, u ovim novim okolnostima retko iglu uzima u ruke i još redje seda za mašinu, jer je za ovakvu vrstu rada neophodno da čovek bude rasterećen i inspirisan.
Ranijih godina Slavenkin posao nije zahtevao bilo kakvo reklamiranje, ali, kako ističe, sada bi joj dobro došla neka internet stranica, na kojoj bi mogla da postavi fotografije svojih radova. Upravo o tome je razmišljala pre našeg razgovora, jer je shvatila da je u ovakvim okolnostima, kada smo prisiljeni da se distanciramo jedni od drugih, to jedini način da prikaže svoje rukotvorine i ponudi ih ljubiteljima kvalitetnih ručno radjenih predmeta, u koje je uloženo mnogo rada, veštine, strpljenja i ljubavi.
V. Stepanović
