СЛАТКО – ЈЕДАН ОД ПРВИХ СРПСКИХ БРЕНДОВА

У ГРАДСКОЈ БИБЛИОТЕЦИ „СЛАТКИ ПУТОПИСИ – НЕЗАБОРАВНИ УКУС СРБИЈЕ“

Трешње, вишње шљиве, купине, дуње, лубенице, смокве, па и руже посебних врста… Теглица слатког у којој лето наставља да живи и у најснежније дане, многима буди сећања на детињство. Обичај да се гост пре обавезних кафе и ракије, прво послужи слатким (оним најбољим у кући) и хладном водом (у замагљеној чаши), остао је да живи и данас, али не колико заслужује, јер је ово било нешто по чему су нас и у прошлости странци памтили и остављали записе у својим путописима, још од почетка 19. века… О томе, као и о историји ове посластице која се, осим у Србији спрема само још у неколико земаља, о тајнама неких рецепата, о Музеју слатка у Краљеву… чачанској публици су причале кустоскиње и оснивачи ове по много чему јединствене установе, Марина Лукић Цветић, историчар уметности и др Лидија Цветић Вучковић, глумица и теоретичар уметности. „Слатка тема“ је на терасу Градске библиотеке „Владислав Петковић Дис“ прошлог петка, 23. августа, довела бројну публику, која је, поред историјског „путовања“ кроз обиље занимљивости и фотографија, могла да проба и слатка које су гошће донеле из свог Музеја.

Ова посластица – ни компот, ни џем, ни мед, будила је посебну пажњу путописаца и дипломата на различитим мисијама, који су путовали Србијом у 19. веку. Па и касније се писало о слатком као “о раритетној и скупоценој посластици за којом би рука путника увек несмотрено или из незнања посегла макар још једном“…

– Претеча слатког је било воће у меду које је из Византије дошло и у српску средњовековну кухињу. Открићем шећера и његовом индустријском производњом започето је и припремање слатка на Медитерану. Слатко, осим Срба, спремају Грци, Цинцари, Јевреји, Македонци и Бугари, а северна граница распростирања су Сава и Дунав. Многи путописци који су прошли Србијом забележили су да је у градовима обавезно послужење било слатко и вода, које је на њих, као део наше гостољубивости, остављало највећи утисак – исприповедала је Лидија Цветић Вучковић. предочивши и кроз многе занимљивости зашто је слатко, које се може тумачити и као симбол надолазеће епохе модерности, али и као први и вероватно прави бренд грађанске Србије (како је то писао и Момо Капор) постало легитимни репрезент националног идентитета, одмах након ослобођења од Турака.

Марина Лукић Цветић, историчар уметности, више од деценије, на терену, као и кроз бројне публикације, истраживала је тему слатка. Навела је и посебну занимљивост – да је први помен слатка у Србији забележен у путопису Ота Дубислава Пирха, управо из Чачка из 1829. године. Овај пруски официр детаљно је описао ово послужење у кући једног чачанског трговца. Он је започео, а о фасцинацији истим и другим обичајима којима се госту исказује поштовање, писали су многи путници кроз ондашњу Србију. Слатко се пред госте обавезно износило за све празнике и важне догађаје у животу, венчања, крштења, славе, па и на погребу, описивали су они…

Марина је открила да су и током Првог светског рата страни путописци и новинари, па и војници, писали о овој посластици… Средином 20. века слатко се почело чешће спремати и у сеоским домаћинствима, где се више сачувао обичај све до данашњих дана. Музеј слатка настоји да подсети на чари и вредност „малих“ ствари, које носе „велике“ поруке, значајне и за будућност!

В. Т.

(Опширније у новом броју „Чачанког гласа“)

СЛАТКО ОД ПОМОРАНЏИ

Занимљиво је и да је најстарији сачувани рецепт у Србији за слатко од поморанџи. Остало је записано да су се два велика светска, а српска ума – Михаило Пупин и Никола Тесла помирила баш уз слатко од поморанџине коре, иначе, Пупиново омиљено. Причу о томе чува Градска библиотека у Чачку, у легату конзула Радоја Јанковића.

Публика је имала прилику да проба слатко од смокава и поморанџи које су гошће донеле. Марина Лукић Цветић читаоцима „Чачанског гласа“ поклонила је рецепт за слатко од поморанџи, који је пронашла у кући једне попадије у Крушевцу:

Четири крупне поморанџе преноће у води са содом бикарбоном. Сутрадан се поново са бикарбоном, као са вимом, изрибају, а затим добро исперу. Површински слој коре се рендањем одбаци.

Виљушком се избуше поморанџе и баре се у пет тек прокључалих вода. Када се охладе, исеку се на кришчице, које се затим укувају у води у коју се стави килограм шећера и само равна кашичица лимунтуса. 

ОД РУЖА И ЈОРГОВАНА

У Цветића кући реконструисана је грађанска слава, када је Србија кандидовала славу за УНЕСКО-ву листу нематеријалног наслеђа. Наравно, уз слатко прављено баш у овој кући! А тренутно их у Музеју има чак 45 врста, које праве искључиво од старих сорти воћа и цвећа, гајених у башти Цветића. Све по старим рецептима, и то само као сувенир Музеја. Поред добро познатог слатког од ружа мирисавки и чајевки, експериментално су направили и слатко од љубичица (за теглицу је потребно око 2.000 цветова) и старинских „јестивих“ врста јоргована. У Музеју слатка чувају се и друге колекције – покућства, дизајна, текстила и других предмета из свакодневне употребе. Осим изложби и концерата, организују и разне радионице, предавања, реконструкције историјских трпеза…