Када је педесетпетогодишњој Слађани Белић дијагностикован прогресивни рак дојке, после операције и медицинских терапија, почела је да налази лек и у свему што је окружује. Верује да јој је то помогло, подједнако као и медицина. Можда и више! „Дисати пуним плућима“, постао је њен мото. Тада, пре непуних шест година лек јој је постало и пасионирано фотографисање, које се временом претворило у више од хобија. А њене фотографије изазивају пажњу, не само због успешно ухваћене лепоте тренутка. У њих она утискује нешто баш своје, тешко објашњиво речима. То нешто није само осећај за сенку, перспективу, светло, детаље… Њене фотографије се подједнако обраћају оку, уму и срцу посматрача! Ужива у моравским и планинским пејзажима, а инспиративни су јој и свакодневни живот на улицама, ритам времена… Али, највише воли да фотографише људе, јер је за њу сваки човек, посебно људско лице и руке, непоновљиви универзум. Потврда тих речи је и сам њен живот.
Таленат за сликање испољила је веома рано. После основне школе, примљена је у Средњу уметничку у Београду, чак добила и стипендију. Али, жеља мајке, која је са 23 године остала удовица, била је да њене три ћерке што пре заврше занат и запосле се. Остала је у Чачку, убрзо се удала за Ратка, гитаристу многих чачанских група. Уметнички таленат је, само понекад, користила за осликавање зидова или на цртежима за своју децу – ћерку Наташу и синове Миленка и Луку… Радила је разне послове, у цвећарама, у „Видеографу“, где је остварила стаж за инвалидску пензију. Да би помогла деци док студирају ишла је и у бербу малина по селима око Чачка. Баш ту настале су њене прве аматерске фотографије, које је сликала мобилним телефоном.
Тешка болест је скоро потпуно променила Слађанин свет. Оно што се чинило јако попут тврђаве, претворило се у крхотине. Наизглед, како и сама каже, престала је да дише. А онда, као да је из дубина изронила, ухватила је дах! Окренула се и кренула даље. Посветила је време свему што воли, што је радује, пре свега породици и пријатељима, али и неким креативним делићима своје личности, који су постојали веома дуго и чекали свој тренутак.
– Када су ми у децембру 2017. рекли од чега болујем, у мени је почела права борба, бити или не бити! Уследило је зрачење и хемотерапија. Страх је био огроман, многа тешка питања била су без одговора. Богу хвала, имала сам тада своју породицу уз себе! Наташа и Мићо су били моји психотерапеути – присећа се уз осмех ова жена-јунак, која памти сваки детаљ разговора са својом децом и супругом Ратком.
– Не могу да опишем колико сам поносна што их имам! Као и све пријатеље који су дисали, чини ми се, за мене у најтежим тренуцима. Али, велики је то шок! Нико не може помоћи, док се сам човек не суочи, у себи не преломи. Много тога сам научила у међувремену, о себи, о људима – прича искрено о најтежем периоду свог живота.
Верује да је и овог пута Божија рука управљала оним што многи зову случајност или интуиција. Зато често понавља реченицу: „Имала сам ту срећу“… Тако је и дошла до икс-ножа, а онда и пет скенера, на коме су јој откривене метастазе на ребру крај срца! Тако је, на неки начин, сама себи спасила живот! Сада прима две терапије и, каже, живи од скенера до скенера…
Не заборавља да помене подршку мајке, две сестре, сестричине, пријатељица Зоке и Јелене са којима дели фотографску страст и многе друге пријатеље. Као што је то и сама често радила када је некоме требало помоћи, тако је и њој свако од њих пружио понешто, што је онда Слађа „преточила у свој штит“, а то у њеном случају није обична фраза.
– Кад сам се разболела нисам знала где и коме да се обратим. Сад много тога знам и зато су нам важна окупљања у Удружењу „Вера“ (просторије у Кнеза Милоша) и радионице у „Огледалу“ са Драганом и Аном. Многе жене оболеле од канцера избегавају да нам се прикључе, али сматрам да је то велика грешка – каже Слађана, захвална многим добрим лекарима, пре свега у београдском Клиничком центру, свом хирургу др Зорки Инић, начелници Центра за икс нож др Биљани Шехи, др Данијели Плазинић, која је од пре два месеца део тима у Онколошком диспанзеру Опште болнице Чачак…
– Рак је болест због које човек често и психички пада. Јер, таман помислиш да си успео да га терапијом уништиш, појави се метастаза, једна, друга… Тешко је када у болници видите младе мајке, оболеле од тумора. Знам да је немогуће, али, заиста, дала бих им свој живот. Тешке су то приче, од сваке срце заболи. Али, захваљујући људима око мене, сваки пут сам се дизала. Унуци Растислав, Властимир, Венцеслас и Вилемина су моја велика радост.
Рак је допринео да открије љубав према фотографији:
– Морала сам нешто да радим, да не мислим само на болест. Природу сам одувек волела, ишла сам на Каблар или бар у лагану шетњу. Али, нисам примећивала сву ту лепоту. Сада се радујем када видим шареног лептира, у стању сам километрима да идем, да лежим дуго у трави да бих пронашла то што желим да сликам. Или да сатима своје унуке „мучим“ да бих направила добар кадар. Болест ме је научила да застанем, да уживам, да се гласно смејем и певам… Све то нас чини срећнима, па и јачима – неке су од Слађиних поука, која верује у снагу искрене молитве.
Последњих пет година живота сматра Божијим поклоном. Захвална је због тога за сваки тренутак, сваки осмех који је добила и дала. Тако је победила страх, очај, љутњу… И прихватила и заволела себе!
Весна Тртовић
Фото: из албума саговорнице
СА „ФОРМАТОМ“ НА ИЗЛОЖБАМА
Слађана је рођена у Кладову. Тамо је радио њен отац, пилот брода, који је био једини стручан да стране бродове спроведе кроз Ђердапску клисуру. Чланица је Удружења оболелих од малигних болести „Вера“, које је покренула покојна Катарина Милићевић Бараћ. Каћа је била активна планинарка скоро до самог краја и настојала да и остале чланице усмери ка природи. Удружење „Вера“ и ове године ће, у сарадњи са Планинарским друштвом „Каблар“, организовати излете. Слађана је и члан Фото групе „Формат“, у којој је прво била ученик, а сада су њене фотографије редовно на изложбама. Предност даје црно-белим фотографијама, на којима су емоције, сматра она, јасне и дубоке.
ПСИХОСОЦИЈАЛНА ПОМОЋ И ОВЕ ЈЕСЕНИ У „ОГЛЕДАЛУ“
Пројекат „Психосоцијална помоћ и подршка особама оболелим од малигних болести” реализује се у „Огледалу“ од 2018. године и једини је те врсте у нашем граду. И ове године Град Чачак је финансијски подржао пројекат. Програм реализују Драгана Тимотијевић и Ана Милетић Миловановић, психолози-психотерапеути Центра за лични раст и развој „Огледало“. Као и до сада, партнери на пројекту су Удружење особа оболелих од малигних болести “Вера”, Удружење “Здрав дух” и Планинарско друштво “Каблар”.
– У току психотерапијског групног рада упознајемо се са начинима успешног превазилажења стресних ситуација, психолошким механизмима који помажу у излечењу, а чланови групе пружају једни другима значајну подршку разменом информација, организовањем заједничких дружења и међусобним подстицањем на развој здравих навика – наводе Драгана и Ана.
Радионице су почеле 15. септембра (18 часова) и биће организоване до краја године, у просторијама „Огледала“, у Улици војводе Степе 129. Сви заинтересовани за овакву врсту помоћи могу се пријавити на број телефона: 064 272 1078 (Драгана Тимотијевић).
