Скулптуре у јавном простору града Чачка из фонда Уметничке галерије „Надежда Петровић“
Уметничка галерија „Надежда Петровић“ у свом фонду баштини девет скулптура које су постављене у јавном простору. Међутим, како је пракса показала, суграђани и гости који посећују наш град, нису ближе упознати са основним информацијама које се тичу ових
скулптура – имена аутора, назива скулптура или њеним значењем. Због тога је постављена улична галерија на новоотвореном шеталишту, са циљем да пружи основне информације о јавним скулптурама на територији нашег града и уједно заинтересује суграђане и посетиоце да посете места у граду где се налазе скулптуре и истраже више о њима. Улична галерија поред ових основних информација пружа и ширу, али не (пре)опширну, причу о свакој од ових скулптура упознајући јавност са њима, али и богатим фондом Уметничке галерије чији су део.
Ауторка уличне галерије је кустоскиња Уметничке Галерије ,,Надежда Петровић“ Катарина Стевлић, док је за дизајн био задужен Мирко Тутуновић (Графички студио ,,Тачка“) а за фотографију мајстор фотографије Миленко Савовић.
„Да ли сам направио палог хероја притиснутог реконструисаном звездом петокраком или цитат средњовековне представе анђела озареног небеском светлошћу или ни једно ни друго. Можда само баштенску декорацију од скупоцених материјала.“ (Мрђан Бајић приликом откривања скулптуре „Звезда или анђео“ у дворишту Уметничке галерије „Надежда Петровић“)
скулптура (lat. sculptura; кипарство; вајарство; пластика од грч. plassein обликовати), грана ликовних уметности, врста ликовног изражавања тродимензионалним облицима и телима – клесаним, резаним, моделираним, изливеним – у чврстом материјалу (камену, дрвету, металу, глини, кости и др.)
Човек је одувек налазио начин да се изрази, у различитим медијима и на различите начине, а један од начина је био и вајање, моделовање материјала, и то не нужно у уметничком смислу, већ најпре из практичних разлога, да би користио предмете које прави у свакодневном животу. Ипак, ако говоримо о скулптури као о уметничком медију изражавања, морамо се вратити у прошлост, а затим кроз време пратити развој и коначно уметничку форму скулптуре сагледати у садашњости. Некада израђивана само из практичних разлога, преко декоративних па до искључиво уметничких, скулптура је присутна у животу људи оријентисаних према уметности, и оних који су свој живот организовали изван таквих оквира. За једне је то уметничко дело у музеју, за друге споменик/декорација у јавном простору.
Иако сама одредница јавног простора недвосмислено означава да су ту скулптуре које су лако доступне, без обзира ко их баштини, чињеница је да суграђани, иако у свакодневном сусрету са њима, нису ближе упознати са детаљима – њиховим ауторима, називом или значењем. Девет скулптура које су у фонду Уметничке галерије „Надежда Петровић“, и које су намењене јавном простору, у складу са тим су проматране и постављене на места јавних градских површина. Настајале су у другој половини прошлог и на самом почетку овог века. Било да су то парковске скулптуре или скулптуре у фонтани (попут скулптура Оскара Бербеље), васпитно-образовне (скулптурa Мишка Павловића), ангажоване (скулптура Живка Грозданића) или савремене (скулптура Олге Јеврић), свака од њих је пронашла своје место у граду, доступна је грађанима, уједно и као естетски модел, али и са сврхом да едукује или да наведе на критичко промишљање. „Излажење“ у сусрет грађанима и њихово презентовање кроз уличну галерију још је један од начина повезивања са онима којима су ова уметничка дела и намењена.
Оскар Бербеља, Стојећи женски акт, камен, 180cm, Градски парк
Скулптура је смештена у Градском парку („Велики парк“) и представља стојећи женски акт са руком преко очију. У питању је конвенционално компонована скулптура без значајнијих вајарских иновација. Овим скулптурама припадају скулптуре стојећих женских актова и бисте у камену и бронзи које је Бербеља интезивно израђивао на почетку своје каријере. На први поглед, „Стојећи женски акт“ одаје утисак монотоне обраде камена, без превише детаља, тек наглашеног прамена косе или груди, али са јасно дефинисаним прстима на рукама. Када се посматра као целина са рељефасто обрађеним каменом на којем стоји, стиче се утисак динамичности.
Оскар Бербеља, Двоје (загрљај), 1958, камен, 132cm, Двориште Уметничке галерије „Надежда Петровић“
Скулптура представља двоје у загрљају, који су анатомски сведени до саме контуре. Након модернистички класичних почетака био је то прелаз ка редукцији кроз знатно поједностављење облика и форме који су га потпуно одвели ка асоцијативним скулптуралним облицима, који су се задржали у његовом раду све до преласка на биоморфне и спиралне облике.
Оскар Бербеља, Девојчица, бронза, 132cm, Фонтана код Робне куће „Партизанка“ (Градско шеталиште)
Скулптура „Девојчица“ (Стид) првобитно је била урађена у камену и постављена у кружној фонтани испред зграде Главне поште 1959, али је уништена. То је прва модерна и слободна скулптура у Чачку, уједно и једна од првих скулптура у фонтани које је Бербеља урадио. Облик фонтане је одговарао облику зграде испред које је постављена. Данас се таква скулптура у бронзи налази такође у кружној фонтани, али на платоу иза Робне куће.
Оскар Бербеља, Спирала, камен, 77cm, Градски парк
У својим спиралним каменим формама Бербеља је оживео један од основних биоморфних облика. Спирала је као мотив коришћена одувек и то као симбол непрекидног протока времена, а уметнику је овај облик био погодан креативни изазов за дубље промишљање на пољу обраде материјала постигавши тзв. „аутономију облика“. Аутономна структура и ритмика спиралне камене форме сама по себи поседује одређену емотивну напетост која се снажно преноси и на посматрача.
Оскар Бербеља, Композиција, камен и стакло, 77,5cm, Градски парк
Ради се о композицији спиралне камене форме која је добила унутрашњи отвор, односно шупљину испуњену стаклом. Ове скулпторалне форме су на граници биоморфних облика (спиралне површине – пуж, шкољка) и конструисаних апстрактних форми грубе рељефасте обраде камена са уметнутим елементима (углавном је реч о стаклу). Оваквим поступком Бербеља је постигао скоро па немогуће – створио је хармонију у деструктивном поступку продора камене форме оштром стакленом површином. Овде се препознаје тзв. статички динамизам – ситуација када статичне скулптуралне масе (у његовом случају јединствен спој камена и оштрих стаклених шиљака) „теже састављању са тенденцијом да се никада не саставе“, па тако наизглед немогућ спој резултира могућим позитивним ефектом. Кроз облике спирале, а у комбинацији са материјалима који нису камен, успео је да кроз своје скулптуре пружи ефекте сударања и расипања и материјала и светлости.
Мрђан Бајић, Звезда или анђео, 2014, комбинована техника, h=360cm, Двориште Уметничкe галерије „Надежда Петровић“
Скулптура је постављена 2014. године и уједно је реализација награде Галерије са 26. Меморијала Надежде Петровић 2012. Укрштањем представе геометријске звездолике форме, у нашем подручју никад испражњене од идеолошког контекста, са представом главе анђела уграђене у нашу меморију, потврђиване и домаћим средњовековним фреско-сликарством, уметник је израдио скулптуру као одговор на парковску споменичку традицију где су приказане знамените личности, обично маркиране идеолошки епохом која их подиже. Бајић овом скулптуром покушава да произведе визуелни парадокс, форму која провоцира променљиво перцептивно закључивање, јер религија и идеологија нису само фундаментални међаши развоја саме заједнице, којој и без своје одлуке припадамо, као што су и корективи и оформитељи наше елементарне перцепције реалности. Спајањем наизглед неспојивог, генерише се нови наратив немогућег разрешења, као што се отвара питање перцепције у свести сваког појединачног посматрача.
Живко Грозданић Гера, Алегорија о чекићу, 2014, челични лим, 250х90х500cm, Рода центар
Троделна скулпторална целина (три чекића) пројектована је са идејом да се на симболичан начин представи једна епоха историје града, односно да се заустави брисање и заборављање једног времена и начина коришћења друштва као специфичног каталога догађаја историје. Чекић као алат је општеприсутан и доступан, уједно је и врста логоа предузећа старе индустрије, данас и лого мултинационалних компанија. Смештен у делу града где су се некада налазиле познате фабрике истовремено говори о пропасти система социјалистичке индустријске ере, али и отвара могућност за естетски и уметнички живот обичног алата.
Мишко Павловић, Кад на печурки роди грожђе, 2014, алуминијум, 2,5 и 4m, Центар за пружање социјалне заштите „Зрачак“
Мишко Павловић и група ТАТ из Београда познати су по „зеленим скулптурама“ које представљају симбиозу ликовних уметности и ботанике. Скулптуре печурки обрасле виновом лозом имају симболичку и практичнo-васпитну вредност (која подразумева да штићеници у оквиру радне терапије заливају и брину о биљкама, али и да беру плодове). Печурке расту тихо и ненаметљиво у сенци крупнијих и импозантнијих стабала, у влажним и хладовитим местима, скрајнуте и склоњене од уобичајених токова живота баш као и особе са специјалним потребама. С друге стране, особама са посебним потребама је потребна топлина, нега и пажња као и виновој лози. Тако се ове две карактеристике спајају у једну алегоричну скулптуралну целину, ненаметљиву, а присутну и плодоносну.
Олга Јеврић, Распон у тензији (Чачак), 2023, цемент, фериоксид, гвожђе, 320х450х300cm, Градски бедем
Након вишегодишњих напора да се реализује постављање монументалне скулптуре Олге Јеврић у јавном простору, она је, коначно, постављена 2023. године на Градском бедему. Готово линеарна форма разуђених маса скулптуре захвата простор који се динамичним струјањима провлачи кроз шупљине композиције и наговештава пут према потпуној слободи. Своје скулптуре израђује у опором и суровом материјалу, са поетичким набојем, не бежећи од спонтаности, условљено крајњим, дубоко промишљеним циљем, структурисањем маса и простора као равноправних чинилаца коначног дела заснованог на дејствима дијалектичких принципа угледања на саму природу. „На мене није утицао нико, утицала је природа. Богатство природних облика. Ако умете да читате природне облике, ви их онда претварате у стваралачки проблем.“ „Распон у тензији“ припада корпусу дела са геометризованим блоковима.
