Да волети своју земљу, њену културу, народне изреке и обичаје може бити „кулˮ и популарно међу младима показала је, и тиме значајно утицала на друге, млада уметница која се из Торонта вратила у родни Чачак и унела значајне промене у његов културни и уметнички живот, уметница која се „заљубила у своје порекло и желела то на сав глас да викне светуˮ ‒ млада Маја Стојановић „Змајаˮ, која нам из дана у дан показује свој незаустављиви таленат, креативност и велики труд да обоји свет лепшим бојама и да отвори врата уметности млађима од себе. Поразговарали смо са њом о односу класичне и савремене уметности, о значајним пројектима и будућим настојањима Удружења Визуелних Уметника Чачак чији је члан, о досадашњим успесима које је Маја остварила, али и новој књизи илустрација која нас ускоро очекује.
Уметност је вишезначан и сложен појам који је сачињен од најразличитијих манифестација, а оно што им је заједничко јесу креативност аутора, утицај на примаоце и уметничка лепота. Као интердисциплинарна уметница и представница новије генерације, како бисте описали однос класичног и савременог у ликовној уметности? Да ли једно без другог може да постоји?
‒Кратко речено, савремене уметности не би било да није прво било класичне. Све што се данас може видети, на неки начин, вуче корене из класике. Као што успешни карикатуриста мора да познаје анатомију да би је успешно „извитопериоˮ, тако и уметник који претежно дигитално ради мора прво да савлада аналогни рад, односно цртање на папиру итд. Сматрам да је савремена уметност заснована на принципима класичне иако се константно мења и еволуира.
Сматрате ли да уметничко дело мора да изазове својеврсни шок код посматрача и да ли је данас теже „шокиратиˮ публику него што је то било некада, јер је све већ виђено и ништа није табу тема? Да ли је Ваш „Петао у униформи Наполеонаˮ један од начина да се разбије конформизам?
‒Сматрам да је шок-фактор итекако присутан у савременој уметности, али да није неопходан да би се рад прогласио „успешнимˮ. По струци сам илустраторка и, субјективно, успешним радом сматрам онај рад који је технички квалитетан. Лично се више фокусирам на естетске елементе него на концептуалне. Шок-фактор ће увек моћи да се постигне јер докле год је друштва, политичких проблема, подела итд. уметност ће имати шта да коментарише. Чак бих се усудила да кажем да је данас лакше шокирати публику због присуства друштвених мрежа и медија који повећавају видљивост радова. Већа је могућност коментарисања радова и веће су шансе да рад доспе до „погрешне циљне групеˮ.
„Петао у униформи Наполеонаˮ доводи у питање шта је заправо уметност и које критеријуме је потребно испунити да бисмо нешто назвали уметничким делом. Да ли било који цртеж или било која слика може бити уметничко дело? „Петаоˮ је хумористички приступ већ добро познатом формату барокних и ренесансних портрета.
Члан сте Удружења Визуелних Уметника Чачак чији је циљ подизање нивоа уметничког и културног живота и рад са младим уметницима. Да ли сте задовољни досадашњим радом Удружења и шта бисте волели да остварите са њима у скоријој будућности?
‒Удружење Визуелних Уметника Чачак настало је из ентузијазма групе уметника који су се, игром случаја, нашли истовремено у Чачку по повратку са студија. Идеја је била да се створи заједница уметника која би радила на афирмацији младих уметника. Сви чланови Удружења у неком тренутку су осетили мањак подршке на свом путу до уметничке каријере. Непостајање сличних удружења којима смо ми могли да се обратимо када смо били млађи, недостатак просторија за рад или излагање на аматерском/почетничком нивоу – све су то елементи који су отежали наше „прве коракеˮ у свету уметности. Формирањем Удружења пожелели смо да управо то што је нама у почетку недостајало надоместимо новим генерацијама. Осим подршке младим неафирмисаним уметницима, Удружење Визуелних Уметника Чачак се залаже за то да Чачку обезбеди алтернативни културно-уметнички садржај, како би се заинтригирала омладина и промовисао Чачак на културно-уметничком плану.
Истакнути пројекат је „Портрет годинеˮ који се, већ две године заредом, одржава у Дому културе. Подразумева једнодневно уметничко такмичење у сликању живог модела које окупља уметнике разних нивоа искуства, у виду Дана отвореног атељеа. Циљ је да се створи манифестација где уметници који долазе са свих страна могу да се окупе, размене искуства, као и да своје вештине представе публици која је позвана да такмичење испрати од празног платна до изложбе по завршетку сликања. „Портрет годинеˮ одличан је начин да се млади уметници инфилтрирају у свет афирмисаних уметника, као и да остваре контакте које иначе не би могли. С обзиром на то да је сав рад Удружења на волонтерској бази, задовољна сам његовим досадашњим деловањем. Веома је тешко створити самоодрживу организацију на волонтерској бази јер захтева много рада поред редовних послова свих чланова Удружења. Такође, непостојање адекватних просторија, попут Културног центра у Чачку додатно доводи у питање легитимност Удружења и озбиљност његовог деловања. Преговори за аутономни културни центар трају већ годинама без неког успеха у остваривању обећања. Управо је то проблем са којим се млади уметници суочавају јер свачији ентузијазам, нажалост, има рок трајања уколико не добије адекватну подршку.
У оквиру Дана урбане културе организовали сте осликавање мурала широм града Чачка, што је изазвало мноштво лепих реакција код суграђана. Како бисте описали технику израде мурала, да ли он треба да носи неку важну поруку или је понекад довољно да буде естетски пријемчив оку и који је Вама најдражи мурал у нашем граду?
‒Пре свега сматрам да мурал треба да се допада људима који ће га свакодневно гледати. Наравно, немогуће је удовољити сваком посматрачу, али, како се мурали стварају углавном на јавним површинама, потребно је водити рачуна управо о тој „јавностиˮ. Сврха мурала, између осталог, јесте да да нови живот оронулој фасади, да осветли градско сивило… Често мурали носе поруке – на великој површини уметник има шансу да допре до великог броја људи, што уживо, што дељењем путем друштвених мрежа. Посматрачи су често опчињени грандиозношћу мурала. Сама чињеница да је уметник на тако великој површини успешно и бринући о пропорцијама извео мурал људима је импресивна. Чини ми се да сам садржај мурала просечном посматрачу и није битан када мурал покрива седмоспратну зграду. Дакле, привлачење пажње није проблем, мурал ће увек привући пажњу. Шта ће уметник са том пажњом урадити већ је субјективно. Неки уметници користе центар пажње да пошаљу поруку, док неки искључиво стварају естетски задовољавајући садржај. По мом мишљењу, подједнако су вредни сви мурали јер настају из искрене потребе уметничког изражавања.
Омиљени мурал у граду ми је мурал који је насликао шпански уметник Себас Веласко 2022. године прекопута аутобуске станице. Насликан је Југо у реализму са одличним приказом контраста и светлости. Било је право задовољство пратити цео процес израде као и упознати уметника. Себас је из малог града Сан Себастијан у Шпанији и, малтене течно, говори српски. Почео је да учи наш језик јер је опчињен Екс-ју тематиком, која је углавном предмет његовог сликарства. Никада нећу заборавити када смо отишли да га обиђемо док је сликао прекопута аутобуске станице и затекли смо га на зиду како слика и слуша „Бијело дугмеˮ.
Један сте од добитника наградног конкурса „Од инспирације до делаˮ националне платформе „Србија ствараˮ и студија за развој видео-игара „Playrix RSˮ, којим се промовише Србија кроз уметност. Кажите нам нешто о награђеном остварењу и о поменутом конкурсу.
‒Наградни конкурс „Од инспирације до делаˮ у организацији „Србија ствараˮ била је одскочна даска у мојој уметничкој каријери по завршетку факултета. Почетком 2020. године свет је био погођен пандемијом корона вируса који нас је све натерао на изолацију код куће. Немогућност кретања и виђања са драгим људима негативно је утицало на људе широм света и било је веома тешко наћи мотивацију за рад када је свакодневница остала иста и инспирације је мањкало. Једног дана случајно сам на ТВ-у видела најаву конкурса „Од инспирације до делаˮ и то пар дана пред истек рока за предају пријаве. Погледала сам услове и било је потребно снимити десетоминутни видео о томе шта нас инспирише. Пре него што сам сазнала за конкурс, почела сам да се бавим народним изрекама и пословицама – да их буквално илуструјем, објасним на енглеском и српском и објављујем на Инстаграму. Циљ је био да се промовише наша култура и језик странцима. Одлучила сам да управо инспирацију за тај пројекат представим у видеу за конкурс. Отишла сам на село код баке и деде и снимила разговор са њима о изрекама, њиховом значењу и пореклу. Монтирала сам и снимке села са жељом да представим амбијент који ме највише инспирисао у току рада на овом серијалу. На дан истека конкурса предала сам видео, без очекивања и, недуго после тога сазнала да сам један од тридесет победника од укупно двеста педесет пријављених. Овај конкурс је серијалу илустрованих пословица донео медијску пажњу која је развила пројекат светлосном брзином. Путем конкурса сам се спојила и са другим победницима и остварила контакте које и дан-данас одржавам.
Такође сте сарађивали са ауторима књиге „Историјски забавник 2ˮ као један од илустратора. Какво искуство сте понели из ове сарадње и шта сте ново научили?
-Била ми је велика част да заједно са Александром Стојшићем радим илустрације за „Историјски забавник 2ˮ. Александар је један од илустратора које изузетно ценим и сматрам га једним од узора у свом послу, те ми је било задовољство да се моје илустрације нађу у истој књизи са његовим. „Историјски забавник 2ˮ био је захтеван задатак јер је било потребно савладати многе историјске текстове да би се адекватно представио садржају илустрацији. Ауторка Александра Богдановић је на изузетно забаван начин представила историјске чињенице, па сам са задовољством читала и осмишљала визуелни идентитет текстова. Имала сам велики подршку издавача Страхиње Вујића из „Јеж издаваштваˮ, који је издавач и моје књиге „Код нас се каже…ˮ Његова је идеја била да ме укључи у другом делу Забавника као илустратора и доста ми је помогао у процесу израде. Лепота бављења илустрацијом је у томе што је сваки пројекат „прича за себеˮ и носи засебне изазове. На тај начин проширујем знање и вештину и никада ми није досадно „на послуˮ.
Оно по чему сте у јавности најпрепознатљивији јесу илустрације српских народних изрека, што је временом прерасло у двојезичну књигу „Код нас се каже…ˮ, која представља и духовит приказ српског менталитета, обичаја, веровања… Која илустрација је била прва, која је изазвала највише реакција, а на коју сте посебно поносни? Очекује ли нас наставак или нешто потпуно ново од Вас?
‒Прва илустрација у серијалу илустрованих изрека била је „Сунце бакиноˮ. Бака ме увек тако зове и природно је било да то и илуструјем. Највише реакција изазвала је „Нада умире последњаˮ, због шаљивог начина на који сам је представила: на илустрацији се виде два гроба Радмиле и Персиде које су умрле, поред њих један празан гроб на ком пише Нада и поред гроба бака Нада која седи на столици и пуши цигарету, није још умрла. Посебно сам поносна на илустрацију „Нема леба без мотикеˮ јер сам створила причицу која на шаљив начин приказује зашто не може хлеб без мотике.
Тренутно је у току рад на другој књизи која ће се такође бавити српском тематиком, додуше, на мало другачији начин. Нисам хтела да само прекопирам исти концепт прве књиге у другој. Неисцрпан је извор изрека и могла бих исти концепт књиге у недоглед да издајем, али сам, ипак, заједно са издавачем, одлучила да друга књига има мало другачији формат да би тематика публици остала занимљива. Људима брзо досади један те исти формат, па је потребно констатно еволуирати садржај. Другу књигу можете очекивати на лето.
Можемо ли за крај добити једну од Ваших илустрација посвећену Чачку, рецимо на основу израза „шумадијски рокенролˮ или неке изреке из нашег краја?
‒Остављам вас са својим виђењем „Шумадијског рокенролаˮ.
Након Мајиних илустрација, које често говоре више од речи и које су подједнако интересантне и људима са других говорних подручја, можемо додати само то да млади и борбени уметници попут Маје чине да Чачак процвета, да се подмлади и сачува многе талентоване људе у свом наручју, на чему им дугујемо захвалност и подршку у свим будућим активностима обојеним њиховом кичицом.
Марија Миљуш
