Чачански Институт за воћарство за седам и по деценија рада израстао је у једну од најважнијих научно-истраживачких установа у Србији. Генерације оплемењивача створиле су до сада 44 нове сорте воћа, од којих су многе постале водеће у земљама региона, а неке од њих са епитетом чачанска пронеле су име града у целом свету. Посебан значај има 18 сорти шљиве. Камен темељац је постављен 17. јула 1946. године, када је основан Завод за воћарство и прераду воћа. Идејни творац био је тада једини научни радник у установи др Милисав Гавриловић, који је предложио да се на месту Воћног расадника направи здање, које је и само постало једно од обележја Чачка. Захваљујући њему Институт је постао расадник и наших најзначајнијих стручњака у воћарству.
Први циљ запослених у тим послератним временима био је да се направи „банка“ воћног сортимента свих умерено-континенталних воћака. Сорте и подлоге су прикупљане са територије целе Југославије, али и из иностранства. Према речима др Дарка Јевремовића, в.д. директора Института, велику помоћ у том пионирском послу пружили су воћари, не само из околине Чачка, чувени по својим засадима и пре Другог светског рата. За свега десетак година прикупљена је и створена највећа колекција биљних гена на Балкану. Управо из те колекције стручњаци су започели оплемењивање и хибридизацију.
ГЕНЕРАЦИЈЕ ОПЛЕМЕЊИВАЧА
седе: Војин Бугарчић, Петар Мишић, Љубица Јанда, Милорад Никшић и Момир Тешић (око 1955. године)
На то их је делом подстакла и шарка, каже др Небојша Милошевић, руководилац Одељења за помологију и оплемењивање воћака у Институту, јер је овај вирус био све већа опасност за засаде шљиве, посебно за пожегачу, доминантну сорту у нашој земљи још од 19. века.
У том првом тиму, поред др Гавриловића, били су Видосава Живановић, Асен Станчевић, Станиша Пауновић, Миломир Тешић, Петар Мишић, Љубица Јанда, Војин Бугарчић… Већ 1957. у Институту је било око 80 запослених, од чега 15 научних радника. Они су, поред тих првих сората, створили темељ за следеће генерације оплемењивача.
– Све сорте које су признате последњих година, оставила нам је у аманет претходна генерација. Као што ћемо ми будућим генерацијама оставити наша испитивања и огледе – каже др Јевремовић.
У другој генерацији велики траг су оставили Жарко Тешовић, Добривоје Огашановић, Милојко Ранковић, Михаило Николић, Милољуб Станисављевић… Деведесетих је, као и у многим другим областима, настао „јаз“, јер није било много младих стручњака који су, због веома малих плата, радо прихватали овај посао. Сада је у Институту један млад тим оплемењивача које предводи управо др Милошевић. Ради 20 истраживача, од којих је 16 доктора и четворо докторанада.
Да би настала нова сорта, а касније и била призната, посао је обично заједнички и траје дуг временски период. У зависности од воћне врсте, осим стручњака помолога, који спроводи хибридизацију, у тиму су и други истраживачи, заштитар, технолог…
– Наиме, догађа се да идејни творац, који углавном гледа помолошке карактеристике, није препознао други квалитет сорте. На пример, за сорту шљиве милдора заштитар је „преопознао“ важну одлику – да је у природи готово отпорна на вирус шарке! То је значајно, јер ова сорта може касније да се користи за оплемењивање – објашњавају важност сваког у тиму др Јевремовић и др Милошевић.
Од хибридизације до признавања сорте прође најмање деценија и по, а понекад и око 25 година.
– Раније, педесетих и шездесетих година прошлог века, када су стваране најзначајније сорте шљиве, било је на стотине хиљада комбинација и сејанаца. Нормално, догађало се да се погрешно попишу „мајка“ и „отац“. Тек са развојем молекуларних метода и техника утврђено је који су прави „родитељи“. Данас је технологија много тога олакшала, али опет се много тога мора урадити „ручно“, физички – причају наши саговорници.
Процес стварања нових сорти, кажу они, траје свих 365 дана, а често се догађа да се на терен мора баш на Васкрс или неки други велики празник, јер се не може померити датум цветања.
У фази признавања за нове сорте су 19 хибрида и геонтипова крушке, дуње, вишње, ораха, рибизле и брескве, која има занимљиво „порекло“. Наиме, спонтани сејанац ове врсте, веома квалитетне, пронашао је Јован Шутаковић, војно лице у пензији, у околини Херцег Новог и донео га у чачански Институт.
– Овај генотип је окалемњен у нашем расаднику у Љубићу и сада чекамо да је Комисија призна за нову сорту. Наравно, у припреми је још много хибрида, одабраћемо оно што је најбољег квалитета – каже др Јевремовић.
МЕЂУНАРОДНА САРАДЊА
Од почетка се неговала и међународна сарадња, не само са истраживачима из социјалистичких земаља. Посебно добру и успешну сарадњу имали су наши истраживачи са колегама из Немачке. Један од њих, проф. др Хелмут Јакоб, упутио им је својевремену једну захвалницу, можда најбоље признање за рад стручњака Института – „Захваљујем се селекционарима из Чачка, што су подарили своје сорте свету.“ И данас стручњаци Института раде на заједничким пројектима.
– Увек постоји и неформална сарадња. Шаљемо наше сорте истраживачима у другим земљама или добијамо биљни материјал од њих, пишемо заједничке радове, консултујемо се са њима…– каже др Јевремовић.
У току су билатерални пројекти са колегама из Словеније и Хрватске. Требало је да чачански стручњаци учествују и у једном пројекту у Индији, који се односи на испитивање вируса јабуке, будући да је та земља једна од најзначајнијих произвођача овог воћа. Због епидемиолошке ситуације пројекат је за сада одложен.
Ускоро чачански Институт за воћарство организује 12. Симпозијум посвећен шљиви. Под патронатом ISHS (Међународно друштво за хортикултуру), овај велики скуп одржава се од 14. до 17. септембра на Златибору. Ово је други симпозијум који се одржава у Србији, први је био 1977. баш у нашем граду.
– Због епидемије симпозијум ће бити у „хибридном“ формату. Неки истраживачи ће доћи на Златибор, а биће омогућено online учешће и преко веб сајта simpozijuma. Пријављено је 76 радова од више од 140 истраживача из 18 земаља света. Једино немамо ауторе из Африке и Аустралије. Пријављени радови обрађују све аспекте шљиве, од помологије, оплемењивања, физиологије, заштите до технологије гајења и прераде. Број је премашио наша очекивања и знатно је већи него пре пет година, када је симпозијум одржан у Немачкој – наводи др Јевремовић и истиче да су посебно актуелне теме које се односе на утицај климатских промена на шљиву, као и нове могућности гајења овог воћа у саксијама и контејнерима, а биће презентоване и нове сорте, па и наше три –дивна, петра и лана. Биће приказани и досадашњи резултати двогодишњег пројекта „CryoPlum“, који спроводе стручњаци Института. Овај пројекат који финаnсира Фонд за науку, односи се на очување девет аутохтоних сорти шљиве.
В. Т.
Фото: архива Института за воћарство Чачак
Хибридизација се углавном спроводи на парцелама Института за воћарство, мањим делом у засадима воћара у околини Чачка. За оплемењивање се највише користе објекти на Прељинском брду, у Љубићу и Трепчи.
– На годишњем нивоу радимо по неколико хиљада опрашених цветова. Рекорд је био 2012. године када је урађено више од 20.000 по врсти, а радимо интензивно јабуку, шљиву и вишњу. Сада имамо око 10.000 цветова. Око 30-40 одсто плодова преживи и њихово семе се може искористити. Други плодови пропадну, или не дође до оплодње или измрзну, оштете их инсекти – наводи др Небојша Милошевић.
Установа има око 140 хектара имања у Чачку, Љубићу, Грабу, Доњој Трепчи и Прељини.
