ВРЕМЕ ДРАГИЋА ЋИРКОВИЋА
– Отишао је господин, књижевник, новинар, председник Завичајног друштва „Чачани“
Када је прошле седмице престало да куца племенито срце Драгића Ћирковића, сви смо се сетили његових речи – да се оно што остане када много тога нестане, зове традиција. То је наш Ћирке рекао на отварању ретроспактивне изложбе фотографија са бројних догађаја везаних за неговање традиције града и чачанског краја. Ми тако с правом можемо рећи да је протеклих осамнаест година, колико Друштво „Чачани“ постоји, време Драгића Ћирковића. Оно што остаје. Тих и ненаметљив, образован, прави чачански господин, темељан у раду, креативан… Ретко је журио, само се у Небеско царство брзо преселио.
Ћирковић је био међу оснивачима Друштва завичајаца у кафани “Цар Лазар“, 27. априла 2004. године. Идеја окупљања- чување традиције и обичаја града. Бројне књижевне вечери и изложбе, као и припрема годишњег Билтена о раду Друштва, биле су, већим делом, Ћиркетово дело. Свака позивница или улазница за Светосавски бал или етнолошко-кулинарски догађај “Српски астал“, биле су права мала ремек-дела графичког дизајна и маштовитости. Као главни уредник Билтена, зналачки је прикупљао текстове о људима и догађајима из прошлости. Све чланове редакције анимирао је да припреме добре текстове. Ту је и солидна издавачка делатност, јер су „Чачани“ у својој режији објавили до сада девет књига.
Завичајно друштво је кроз године, а ове слави своје пунолетство, вратило на јавну сцену многе традиционалне манифестације и датуме. Ту је прослављање градске славе Спасовдан, обновљен је Светосавски бал са КУД “Абрашевић“, иницијатива за обнављање Споменика “Четири вере“ на који се на Дан примирја, 11. новембра, редовно полажу венци, као и на споменик војводи Степи Степановићу. Превише од деценије, „Чачани” су довели пун аутобус деце са Косова и Метохије и били им домаћини три дана. Памте се вечери посвећене гитаристи Јараку, сатиричару и глумцу Џаји. У част плодова јесени, сваког септембра у Градском парку боравило је и до 400 деце из чачанских вртића и школа на “Јесењој променади“… И свуда је уз Управни одбор био и Драгић. Направио је и ДВД “Мој град у 500 слика“ који је презентован суграђанима, ту су многе хуманитарне и еколошке акције, ниједна без њега.
И могло би се много набрајати… Драгић Ћирковић се родио у срцу Чачка, кућа Ћирковића налазила се на месту где је данас Дом културе. Ту је био и атеље његовог оца Драгана Ћирковића, првог академског сликара у Чачку. Заједно са братом Љубишом, чувао је све ове године, континуирано сређивао и систематизовао очеву уметничку заоставштину: слике, цртеже, аквареле, карикатуре и скулптуре. Објавио је 15 каталога и књига које су својеврстан времеплов старог Чачка. Кроз тај рад, Драгић је овековечио и своје време и простор.
Свој радни век провео је у предузећима “Аутопревоз“ и “Југопревоз холдинг“. Био је ожењен Дуњом и има сина Ивана и кћерку Анку.
Као сећање на доброг човека Драгића Ћирковића, део из мог дневника на Ускрс, 19. априла 2020: “Са прозора петог спрата гледам две велике улице како се укрштају, Немањина и Светозара Марковића. Полицијски је час. На улици само један голуб и један пас. Ни пас не јури голуба, нити голуб примећује пса. Туга једна, када корона влада овим лепим даном, овим градом и овим светом.“ Та иста корона посетила је прошле седмице нашег Ћиркета, друга и сарадника, пријатеља доброг срца. Нама „Чачанима”, остала је само „Носталгија“. У њу се и Ћирке преселио. У последњу слику свог оца под тим насловом. Сада је изнад града који је толико волео, описивао, чувао и дао му велики део себе…
Милица Допуђа
