Репринт интервјуа из 2019. године
Моћни вокали, добро озвучење и пријатно августовско вече обележили су у среду, 21. августа 2019, концерт једног од најпопуларнијих музичких бендова у земљи „Балканике“, чији је оснивач и фронтмен Александар Сања Илић. Разлегало се Градским тргом уз подршку публике, која је играла и певала и „Принцезу“, и „Плаву птицу“, „Нову децу“, „Мећаву“, „Зајди, зајди“, „Лину“, „Змијицу“ и „Пуста ми магла паднала“, али и неке песме на енглеском језику, које су део новог, необјављеног албума… Илић је и аутор великог пројекта „Константинус Магнус“. Последњи пут у Чачку су били пре 12 година. О групи која је настала 2000. године, музици која успешно спаја етно и рок звуке и различите жанрове, а користи старе и ретке инструменте Балкана (кавал, тапан, џумбуш, дарбуке, саз, ут, тадулку), атрактивним аранжманима, успесима на Евровизији, песмама које су обележиле његову каријеру, турнеји, изузетним вокалима Невене и Марије Париповић, Данице Крстић, Младена Лукића, утисцима, разговарамо након концерта са Сањом Илићем.
„Они који желе певати наћи ће своју песму, на додир љубави свако постаје песник“, једна је од реченица којом наратор најављује почетак концерта. Нема лепше најаве за то што радите?
-То је писао Платон. Када смо ишли пре пола године у Новосибирск у Русију, у једном тренутку моја супруга је нашла тај текст. Нашли смо једног човека који ће да нам изговори на руском онај увод концерта и то је било феноменално. И онда смо мислили да би било јако добро да то исто радимо и у Србији.
Стари инструменти, етно звук у рок пакету. На какав пријем наилазите у свету, колико разумеју балканску музику?
– Свуда је супер и свуда се догађа та права вибрација која се осећа. Људи не препознају шта ми певамо, јер певамо углавном на српском, али им је тај ритам и та мелодика и некако чудна, али и привлачна и због тога и у Мексику, и у Пакистану, и у Канади и свуда у свету „Балканика“ је прошла баш супер, супер…
Да ли је могуће данас створити нешто ново у музици, нешто потпуно оригинално?
– Ја мислим да је могуће, али је врло тешко, зато што је музика чиста математика. Има ту 12 тонова, има пар ритмова и онда се то комбинује и мислим да је све већ искомбиновано. Зато се сад иде на нешто што је потпуно нелогично и онда се чини да је то другачије од свега осталог и млади то прихватају. И право да вам кажем, ја их подржавам, без обзира што многи кажу да је та нова музика Раста, Сенида итд, не, мени је то супер, нажалост многих музичара, који се јеже при помисли на такву музику, морам да кажем да моментално у Србији не постоји ништа боље од тога.
После више од 500 концерата и турнеја које сте имали на свим континентима од оснивања бенда, шта је то што заиста памтите?
– Јао, не могу да се одлучим, како да вам кажем, не знам да ли је било боље у Јужној Кореји, Пакистану, Мексику, Кини, не, не могу да се одлучим. Свака земља, те далеке дестинације, имала је по нешто своје супер. Радо се сећам, били смо у Мексику, имали смо много концерата и онда су нам рекли – ићи ћете у неки раднички кварт да тамо свирате за њих, јер тамо нико није никада свирао и просто не верујемо да ће неко уопште да дође на концерт. Питали смо – па што нас онда шаљете ко заморчиће, а они нам кажу – зато што мислимо да сте ви музика која ће се њима допасти. И нас је возио полицијски аутобус кроз Мексико Сити једно три сата, то је огроман град, тако да је чак и полицијски аутобус залутао, није знао где нас води. Кад смо дошли испред сале, људи су извијугано као змија стајали, нису хтели да уђу, јер нису веровали да ће било ко да дође. Кад су нас видели било је одушевљење, а ми смо једно сат већ каснили. И шта да радимо, рекао сам им нека гледају како се намештамо, нека гледају пробу, обратио сам им се речима – ви сад гледате пробу, кад је завршимо нисте нас видели и почиње концерт. И било је на крају лудило, чини ми се да се цела сала попела на бину, а директор тог културног центра се хватао за главу, јер је мислио да ћемо сви да пропаднемо кроз њу, јер је испод ње било шест метара. Све је прошло супер…
Евровизија је Ваша неписана судбина, често сте били аутор победничких песама у квалификацијама, ипак, тамо је одлучивао неки други фактор…
– Да вам кажем, ја сам то знао, то је геополитичка глупост, кључ. Мени је било важно да ми уђемо у финале, све остало није битно. Важно је да се у финалу чуло Србија, да се видела застава и да смо ми певали и мени је супер било што нисам био на бини, ја сам био у публици и било ми је феноменално. Они су се „мучили“, сваки дан су имали пробе, а ја сам ишао у Лисабону од кафића до кафића и уживао са својим пријатељима који тамо живе.
Да ли је тачно да сте прву песму која је отишла на Евровизију написали са 16 година?
– Прву песму написао сам са 12 година и то је била нека песма за децу коју је певао Драган Лаковић. Иначе, он је требало да ради са мојим оцем неку телевизијску емисију, ја био клинац од 12 година, дошао из школе и видим на клавиру неки текст. И ја „ња, ња“ и направим неку песму, мајка је то слушала из друге собе. Отишао сам у двориште, долази поподне Драган Лаковић код мог оца да се договоре каква би песма била, а моја мајка каже – шта има да радите, кад је дете написало песму. И они ме зову и мој отац Бели и каже – хоћемо ли ово да радимо, и ја кажем – што да не. После два, три дана, дошао је Лаковић и донео ми бомбоњеру и рекао – сине, молим те, кад год будеш причао, а причаћеш о томе, увек да кажеш да сам ти ја дао прву награду. И стварно је тако било. А са 16 година сам написао прву песму која је отишла на Евровизију, а касније је певала Лола Новаковић и добро се котирала на Евровизији.
Зорица Лешовић Станојевић
(Цео поновљени интервју у најновијем броју „Чачанског гласа“)
