У суботу, 26. новембра, навршава се пет година од трагичне смрти Зоране Којић, великог шампиона у карате спорту.
Зорана је рођена 26. aвгуста 1956. године у Витановцима. Одрасла је у породици, као млађе дете. У свет каратеа је ушла случајно, али је до краја свог живота остала у њему. Њени тренери и људи који су довели карате као спорт у Србију, браћа Јорга су одмах приметили њен велики таленат. Остварила је изузетне резултате у старој Југославији, како појединачно, тако и екипно са својим другарицама, Надом Јахић и Бојаном Шумоњом. Завршила је Математички факултет у Београду, где је касније и живела и основала породицу. Након изненадне смрти свог супруга, живела је са сином Немањом на релацији Београд- Чачак, где се касније потпуно преселила.
Изненада, 2001. године, остаје без свог сина јединца Немање. Јако тежак период за Зорану, али упркос свему, враћа се каратеу и сву љубав поклања деци коју је учила племенитом вештином.
Те, 2003. године, оснива Карате клуб „Немања“ и иде ка својој мисији – да кроз клуб, децу и њихове резултате у каратеу сачува успомену на њеног сина.
Створила је шампионе, како на татамију тако и у животу, што је и увек наглашавала у интервјуима. Пред крај свог живота и сама се вратила у такмичарске воде, где је и даље била без премца. Упркос свему, волела је живот, људе, децу, карате. Борила се као херој, а карате јој је у томе много помогао. Настрадала је трагично, 26. новембра 2017. године, на путу за Врњачку Бању, када се упутила на такмичење.
Клуб је наставио да ради, преузет је у руке њене Маје, сада са још већом снагом да се успомена на Немању и Зорану не избрише. Тако њих двоје живе кроз неке нове клинце, остварују резултате и како је сама Зорана причала, функционишу и држе се заједно као породица.
Зорана је била и остаће синоним за храбру и јаку жену. Жену, која је доказ да човек мора бити јак и када је најтеже, била је шампион, са сломљеним крилима, али деца око ње су јој дала нова, да буде ту.
Вечна јој слава и хвала за све учињено!
Карате клуб „Немања“
