СЕЋАЊЕ НА ПРОФЕСОРА МИЊУ УРОШЕВИЋА

Био једном један добри професор Миња у чачанској Гимназији…

СЕЋАЊЕ НА ПРОФЕСОРА МИЊУ УРОШЕВИЋА

Постоје људи који нам обележе један део живота и које памтимо по томе у којој мери су утицали на нас. У периоду адолесценције млади посматрају свет око себе широм отворених очију. Неке особе упамте тада више од других.
Када сам се те 1984. обрела у гимназијској клупи, већ на првом часу имала сам прилику да слушам једног скромног, седог, необично елоквентног човека. Био је то професор Милован Миња Урошевић.
Сећам се да нас је, онако уплашене величином школе (у сваком смислу) смирио, опустио и охрабрио. Уводио нас је, наредне четири године, у тајне и лепоте књижевности. Врстан познавалац европске и светске литературе, умео је да нас заинтересује, освежавајући увек предавање занимљивостима као што су непознати детаљи из живота писаца или тумачења порекла наших имена и презимена.
У време Шувареве реформе када су стицајем околности Гимназију похађали ученици по територијалној припадности, а понекад не баш много заинтересовани за школу, био је бескрајно стрпљив према онима који су вечно лебдели између јединица и двојки. Свакога је умео очински да посаветује и саслуша. Не памти се да је неког прекорео или на неког ученика повисио глас.
Уз професора Бошка Ћаловића, професор Миња био је личност која је снажно утицала на моје животно опредељење. Често нам је цитирао Бифона: „Стил је сам човек“, али и Шопенхауера када би у шали опоменуо наше другарице-причалице: „Идеш код жена? Не заборави бич!“ на шта смо ми, младе, „самосвесне“ девојке одмах бурно реаговале.
Остаће упамћен и по изузетној антологији чачанске поезије „Чари завичаја“ коју је припремао дуго и студиозно, као и монографији „Школа у Доњој Трепчи 1897-1997“.
Понекад помало сетан, благ, добар, стручан, такав је био професор Миња. Многи његови ученици данас су професори књижевности широм Србије. Има их и у чачанској Гимназији и сви они се са поштовањем сећају свог професора. Има ли веће сатисфакције од тога?
О филигрански тананој души професора Миње сведочи и песма коју је посветио свом одељењу матураната:

“БАЛАДА О МИЊОНИМА
О, нека ђаво носи четврто девет
и директора,
који ми црн комад стави у торбу,
кад ми ово одељење додели,
да водим са њим
неравноправну борбу.
Ја, ђачким бургијама слабо вичан,
плаћам доброти високу цену:
личим на Сизифа, којег су
богови проклели,
да ваља уз брдо тешку стену.
Када Морган не уме да нађе одељење
десет дана,
а ствар представи као да сам
ја за то кривац,
осетим лепо, како ми заигра
тридесет година миран живац.
Па када Пика заподене са Дикићем
разговоре дуже од хиљаду и једне ноћи,
запитам се: „Да ли ће сунце синути?
Да ли ће крај бескрајног часа доћи?“
Онда штафетну палицу преузимају
Боба и Миленце,
па наставе приче лаке и свађе тешке,
а мени дође да одем у Недођију
у Тунгузију земљу пешке.
И газе, газе срце моје,
у сто дана направе изостанака двеста,
лекари због њих прековремено раде,
а у фудбалу освајају прва места.
Тешим се да смо и ми несташни били
и у школу уместо домаћег доносили
свраку птицу,
али jе тешко, тешко обликовати масу
која не зна ни латиницу, ни ћирилицу.
Али не могу, ипак, да сакријем,
да волим ову дерлад као децу своју,
волим их као шах и као књигу,
као колега Ћуре „Звезду“ своју.
А никако ми није јасно,
како постадоше директорови љубимци,
моји се мангупи котирају код Вапе,
као „Борчеви“ првотимци.
Много ће воде Моравом протећи,
док се не појаве нове Мирјана и Биљана,
два блистава ђака;
њихова се мудрост може мерити једино
са фанатичним другарством дечака.
Жељно очекујући да се ослободите Гимназије,
са својим заблудама и истинама,
ви носите у свет део нас, професора,
а остављате део себе у нама.
Збогом, четврто девет.
Нека у вама за Гимназију и разредног
макар мало љубави тиња,
срешћемо се на улици, у животу,
надам се да за мном нећете викати: „Миња!“
О, четврто девет,
задајем вам животни задатак,
протумачите ми мисао Достојевског:
„Ја сам добар и то je мој највећи недостатак“.
Када сузе почну да вас киње,
живот више неће бити цвеће,
ви ћете се пожелети Миње,
али Миње нигде бити неће.”