Више од 40 година је радио у „Чачанском гласу“, у једном од најосетљивијих делова нашег посла, на пријему читуља. Због његове прецизности и педантности, људи су га добро памтили и када дођу први пут. Зато су тражили и касније, ако су објављивали помене својих најближих да баш њему предају текст и фотографију. Проналазио је Миланче, био је то један његових надимака, праве речи утехе за оне који су губили најдраже. У сваком тренутку је био спреман да понуди и помоћна средства, столицу и чашу воде…
Милан Блажић (1952 – 2024). Знао је са људима. Како другачије објаснити чињеницу да је и дуго после пензионисања био тражен. Пре паметних телефона, сви су морали да дођу у „Глас“ да донесу фотографију својих најмилијих за објаву читуље. Уколико нису знали шта би написали, Милан им је увек помагао да одаберу праве речи. И њему је било довољно да само једном види фотографију и одмах би запамтио ликове преминулих и датуме њихове смрти.
– Дешавало се да људи по годину дана и више не дођу да узму фотографије које су дали за читуљу. Али, колико год да је прошло времена, он је тачно знао где се налазе. Прецизно и уредно је водио евиденцију и добро памтио лица – сећа се и Светлана Блажић, Миланова супруга. Било је немогуће „не понети“ кући део посла, а ту чињеницу и његове колеге могу у сваком тренутку да потврде. Ипак, о њима – својим колегама, Милан је највише причао породици. Нарочито се радо сећао неких прошлих времена, када су се чешће састајали и збијали шале на свој и свачији рачун. Стално се причао о Мели, Нади, Грују, Вујцу и читавој плејаде људи који су одавно отишли…
Његовим најближима, сину Александру, ћерки Биљани и супрузи Светлани, најзанимљивији је био „свештенички“ надимак који је добио од млађих колега. Звали су га „Отац Милан“, баш због те његове способности да нађе праве речи и утеши човека. Други „кумови” су му били млађе колеге Предраг Бојић и Марко Милошевић…
– За живота, он нам је показао шта значи бити светлост у потпуном мраку. Његов најлепши осмех је красио сваки тренутак проведен с њим, а његова душа је била чиста и није знала за мржњу. Његова љубав је била попут топлог загрљаја, увек спремна да пружи утеху и радост… – утисак је Милановог најстаријег унука Луке, ускоро дипломираног инжењера електротехнике.
– Јој, када изађем из болнице, мораћу да офарбам Биљи оне карнише у бело да јој се слажу уз боју стола… – подсетио је Лука да његов деда, када је био најболеснији, мислио како да обрадује друге. И то је био део говора који је Лука одржао на дединој сахрани, почетком јуна ове године. Подсетио је унук да ни Миланче није био други човек, када „скине радну униформу.“
– Не бој се, држи те деда! Понављао је и чуло би се све даље о даље, док би његови унучићи, онако смотано и плашљиво мотали педале… – наводио је Лука.
После пензионисања, пре десетак година, Милан се потпуно посветио унуцима. Осим најстаријег Луке, Биљаниног сина, најважнији део његовог света били су Александрова деца Урош и Николина.
О људима које је свакодневно сусретао Милан је доста знао. Али, о себи није много говорио. Више је волео да, ако је била прилика, разговоре претвори у шалу и радост.
Милан Блажић је рођен 1952. у тадашњем Титовом Ужицу. Једно време је са родитељима живео у Лучанима, а касније се породица преселила у Чачак. Његов отац Ранисав се запослио у Комитету, а мајка Злата у Народном музеју. Имао је Милан и старију сестру која је у деветој години настрадала у саобраћајној несрећи. Ретко је о томе говорио, као и о искуствима из рата у Вуковару почетком деведесетих. Отишао је на ратиште као резервни мајор тадашње Војске Југославије. Неколико месеци ни породица није знала ништа о њему. Тада су Светлану често посећивале супруге, мајке, сестре других војника, мислећи да она има неке информације, с обзиром на то да је Милан радио у новинској кући. Али тада, ни „Глас“ није успео да допре и сазна више о Чачанима који су били на ратишту…
Нико, осим његових најдражих, није знао да је Милан Блажић писао поезију. Више у младости, али је сачувао те стихове. Својевремено је све сабрао, прекуцао на писаћој машини и однео на коричење. Писао је родољубиву, љубавну, поезију свакодневице.
„Лепо је имати/ лепо је ништа немати/ Ништа немам а имам све“ или „О продата душо/ зар си се продала тако брзо… / Кад будеш гледала смирај сунца/ када те неко буде видео/ тако прозирну ко медузу/ смејаће ти се/ и нећеш моћи да схватиш како то боли… или Хајде да нас двоје волимо/ за све оне који то не могу/ Они због рата не могу да воле/ само људи са пушкама/ могу да моле…/ Због тога/ што они не могу/ ми ћемо њих/ а они своју црвену земљу да воле…“