– Joj, danas nisam naučila istoriju! Tako je reagovala jedna Biljana, maturantkinja, kada je u školskom hodniku ugledala profesorku Nadeždu. Čak joj više nije predavala. Možda njena reakcija najbolje oslikava doživljaje mnogih gimnazijalaca i na sam spomen čuvene Šuše. Svaki čas je i predavala i pitala. Učenici su bar 15 puta godišnje odgovarali i oni ocene uredno beležili u sveskama za istoriju…
– Ja sam Nadežda Polovina, predavaću vam istoriju – predstavila se jednom odeljenju na početku školske godine. – Dobro je, nije Šuša, glasno je rekao jedan učenik. – E, ja sam ta Šuša – usledila je profesorkina ”replika”. Ta čuvena anegdota decenijama se prepričava o njoj i njenom nadimku i zabunama koje je izazivao. A, vrlo je jednostavano njegovo poreklo. Nadaždino devojačko prezime bilo je Šušić. Čak joj ni učenici nisu ”prikačili” ništa oštro ili, ne daj Bože, uvredljivo.
Sećaju je se kao stroge, pravedne i disciplinovane žene. S poštovanjem! Iako su stalno morali da uče istoriju. Nije bilo, naučimo sad i mirni smo do sledećeg tromesečja ili polugodišta. Predavala je sažeto i jasno. Dok predaje, na tabli je crtala krive i tako slikovito objašnjavala, najčešće uspone i padove istorijskih epoha.
– Pamtim i danas te njene crteže. Taj specifičan način rada, svaki čas i pita i predaje, sličan je današnjem. Jedino što je sada gradivo mnogo obimnije. Od nas je tražila da naučimo ”kostur” svake lekcije. Nije bilo pravila za odgovaranje. Znala je istog učenika da prozove nekoliko časova za redom. Zato smo stalno morali da učimo. Svaku ocenu smo i mi uredno beležili na poslednjoj stranici sveske, kao i datum kada smo odgovarali. Nisam u osnovnoj, ali sam u srednjoj školi odlučila da studiram istoriju. Rekla sam joj to, ali, nemojte misliti da sam zbog toga bila privilegovana – priča nekadašnja učenica, kasnije koleginica profesorke Nadežde.
Živa su i sećanja učenika da je profesorka Nadežda uvek nosila teget radni mantil i cipele u istoj boji, sa diskretnom mašnicom. Tako učenici na časovima nikada nisu mogli da vide šta je oblačila. Sva pažnja bila je usmerena na lekcije i učenje. Njena sadašnja koleginica, seća se je se i kao plave žene sa plavim očima. Držala se dostojanstveno, smireno, uvek prava, nikada pogrbljena.
Profesorka Nadežda Polovina predavala je u čačanskoj Gimnaziji do 1990. Kako kažu njeni unuci Dušan i Dragana, kada su počeli ratovi u bivšoj Jugoslaviji, nije htela ni da predaje neku novu istoriju… Umrla je deset godina kasnije…
I ne samo gimnazijalci, zasigurno je danas ostala u sećanjima nekadašnjih učenika u Slatini, u kojoj je predavala, verovatno i mnogih Milanovčana. I tamo je jedno vreme radila kao profesor.
I dok još govorimo o đačkim uspomenama na profesorku, neizostavno je pomenuti da niko nije imao povlastice. Naročito su joj bile mrske bilo kakve urgencije ili molbe da nekom učeniku progleda kroz prste. Umesto toga, uvek je želela svakom učeniku da pomogne da lakše savlada gradivo i nikada se nije obazirala na vreme.
– Jedino, ali to se nije moglo primetiti, pokazivala je više razumevanja za učenike iz materijalno ugroženih, ili porodica u kojima je bilo velikih problema ili bolesnih članova. Tek smo posle njene smrti saznavali koliko je i kako pomagala ljudima. Niko o tome nije znao, osim nje i osobe kojoj je pomogla… Počela sam da se zabavljam sa njenim sinom, kada sam bila prvi gimnazije. Naravno, ona mi je predavala istoriju i znala je za to. Tada smo u grad izlazili samo petkom i subotom. Ali, pre izlaska, morala sam da naučim istoriju. Svakog ponedeljka me prozivala da odgovaram – seća se njena nekadašnja snaja Marijana…
Pamte gimnazijalci i da ta stroga Šuša nije izgrdila jednu učenicu na ekskurziji, zato što se kasno vratila iz grada. Čekala ju je napolju celu noć. Kada se pojavila, otišla je u prodavnicu i kupila joj bombone.
– Samo da si ti došla živa i zdrava – bilo je sve što joj je profesorka rekla.
BOGATSTVO MISLI I REČI
”Nada Šušić, odmah mi pred očima promiče skladna plava devojčica, bistrih očiju i malo namćorasto uzdignutog nosa kao da prkosi nekome ili svima. Kako je vreme prolazilo i nizali se razredi gimnazije jedan za drugim, na njoj su se jasno primećivali znaci napredovanja uz usvajanje gomile činjenica i znanja koja škola pruža. Davala je sve kompletnije i temeljnije odgovore na časovima, a u privatnim razgovorima osećalo se da joj je rečnik obogaćen lepim izrazima i što je još značajnije, vrlo dobrim rasuđivanjem o događajima i svemu onome što nas je u tim godinama interesovalo i zaokupljalo”, zabeležila je o svojoj školskoj drugarici Lenka Prelić Pešić, nekadašnja direktorka Pete beogradske gimnazije. Seća se Lenka i da je Nadežda bila odlučna i dosledna. Svi su mogli da se pouzdaju u njena obećanja, pošto ih je uvek ispunjavala:
“Često je u toj doslednosti bila i isključiva, pa nekima nisu odgovarale istine koje je izricala. Ko ju je bolje poznavao, cenio je to poštenje. Marljivim učenjem je izgradila sebe u ličnost na kojoj joj se može pozavideti ili bolje: može biti primer novim generacijama koje je vaspitavala.”
Lenka Prelić Pešić zapisala je svoje utiske u recenziji knjige Nadežde Polovine ”Hronika Slatine, Mršinaca, Kukića i Žaočana – sa prilogom o porodici Kaplarević iz Mršinaca”. I ta knjiga svedoči. Profesorka Nadežda nije prenosila samo naučene lekcije, bavila se i istaživanjem.
DUKATI
Nadežda Polovina, devojački Šušić, rođena je 1931. u Bogutovcu kod Kraljeva. Od rane mladosti je odrastala u Čačku. Odgajali su je tečo i tetka, kojima su deca umirala. Tako im je njihova Nada ostala jedino dete. Na studijama u Beogradu upoznala je jednog Nišliju, budućeg lekara. Trebalo je da se uda za njega, ali je odustala da bi bila uz svoje druge roditelje. Nije joj se dalo da ode u Niš, ali u Čačku sreće budućeg supruga Mirka. Dobili su sina Dragana, a sa njima je bio i Mirkov stariji sin Mišo.
I nije se Nadežda penzionisala samo zbog promena koje su početkom devedesetih nastajale u Jugoslaviji. Njen suprug se razboleo i ona je želela da ga neguje. Ali, Mirko je umro samo 16 dana posle njenog odlaska u penziju. I kao da se istorija umešala, otac, majka i sin ”odlazili” su svake desete godine. Mirko 1990, Nadežda 2000, Dragan 2010.
– I danas je vidim na kapiji našeg dvorišta, čeka me da se vratim iz škole. Uzima moju torbu i uvodi me u kuću. Ta njena nežna ruka me još uvek vodi kroz život. Bio sam njen Dukat. Nosim je kao najveće blago i uspomenu iz detinjstva – kaže njen unuk Dušan, koji danas živi u Čikagu. Dukat je rođen 1986. i mogao je dobro da zapamti baku Nadeždu. Znalo se i za njega, posle škole – prvo domaći zadaci, tek onda ”slobodne aktivnosti”. Bila je spremna da mu učini sve što je tražio. Čak ga je i hranila, dok se penjao na drvo… Bez ikakvog nametanja, pomogla je i njegovoj majci da završi prava, pošto se kao studentkinja udala za Dragana.
Dušanu je od bake ostao još jedan vredan poklon. Na krsnu slavu porodice Polovina, poklonila mu je Bibliju sa posvetom: ”Neka ti Sveto pismo bude udžbenik života i vaspitanja tvojih potomaka”. Dušan je oženjen i ima ćerku Taru.
– Jako sam ponosna i srećna, kada mi ljudi ispričaju da im je moja baka pomogla da nauče istoriju i lekcije iz života. Gledaću da opravdam njeno poverenje. Nama, njenim potomcima, postavila je visoke standarde – potrvđuje i Nadeždina unuka Dragana. Imala je svega tri godine, kada je njena baka umrla. O njoj je saznavala i od svojih profesora iz Gimnazije. Dragana je diplomirala turizam, sada je na master studijama, ali se kao srednjoškolka takmičila iz istorije.
Desilo se i nešto neverovatno na proslavi Draganinog diplomskog ispita. Njenom rođaku, koji je prvi podigao zdravicu, puklo je dno čaše. Iz čista mira, svi su bili začuđeni, i slavljenici i konobari. Verovatno, kako kaže Đorđe Balašević, još neko ”od gore vidi sve!”
Čačanski glas
