„Жена челичне воље, бритког ума, образована, достојанствена, елоквентна, вредна, поштена. Била је добар организатор, знала је у најтежим тренуцима да донесе праву одлуку. Сопственим примером је показивала како би требало водити службу, ценити учинак и вредности других људи, какав је прави однос према најмлађим пацијентима…“
Децу је најтеже преварити. Зато и њихов суд о било ком човеку има посебну вредност. Исто тако, није лако преварити ни колеге са којима, најчешће, проводимо више времена, него са најближима. Изузетна је част када се и они сете својих учитеља, ослонаца, људи који су их водили кроз, врло захтеван и одговоран посао.
Када је др Милена Качар била начелница Дечјег диспанзера, тек су завршавале специјализацију и почињале да раде докторке Дубравка Ружић, Јелена Николић, Сања Јовановић.
– И данас памтим свој први радни дан, као младог лекара на волонтерској специјализацији из педијатрије. Са великум поштовањем ме је дочекала др Милена Качар, провела кроз све ординације и упознала са свима, од најстаријег педијатра до спремачице. Била је мој први начелник – сећа се др Дубравка Ружић.
Настављала је др Качар да испуњава радозналост и жељу младих лекара да открију све предности, неминовно и препреке рада са најмлађима. Свакодневица је успешно превазилажена сталним учењем и унапређењем службе, као и тимским радом.
– Увек је истицала ангажованост и квалитет наше службе. Стално је говорила: „Моји лекари, моје сестре, најбољи су, највреднији, ми имамо највише посла…“ Колеге из других служби су нам завиделе на таквом ставу наше начелнице – каже др Сања Јовановић. Она и њене колегинице истичу још једну, у данашњем времену вероватну заборављену, људску вредност др Милене. Запослене је хвалила јавно, а, ако је имала неку замерку или примедбу, саопштавала им је у четири ока. Никако није имала потребу да узнизи другог човека да би уздигла себе.
– Колико год да смо ми, млади лекари, мислили да је строга, захтевна и доследна, сада схватамо да су све њене одлуке биле врло разумне и савршено потковане свим неопходним чињеницама и мерилима. Била је спремна да доноси одлуке у најтежим тренуцима, зашта су неопходни велико знање и искуство. Исто тако, врло добро је знала да процени могућности нових радника – подсећа др Јелена Николић.
Као и данас, стицање знања не престаје завршетком основних студија медицине и специјализације. Лекари и остали професионалци их стално надограђују.
– Чувени су њени говори на стручним и састанцима нашег колектива. Инсистирала је да пратимо стручне колегијуме и усвајамо нове правце у педијатрији. Залагала се и за иновације у колективу. Посебно бих истакла: преветивни рад у Дечјем диспанзеру, саветовалишта за бебе и младе. Развојно саветовалиште, јувенилну гинекологију и пре свега имунизацију – наводи др Ружић.
И у њено време је Дечји диспанзер предњачио, када је реч о вакцинацији и та традиција је настављена и данас, као и прихватање новина у науци и лечењу. Није била др Милена доследна само у послу.
– Неговала је традицију заједништва. Заједно смо користили паузе за доручак и кафу и том приликом разговарали о приватним или стручним темама. Само наизглед је била строга, а, у ствари, врло емотивна и рањива, али у свакој ситуацији достојанствена – напомиње др Сања.
Исто тако, подсећа др Јелена, знала је некадашња начелница врло добро шта и како да саопшти родитељима о здрављу њихове деце. Умела је да разграничи медицину и њихову неминовну забринутост. Како је већ поменуто, није покушавала да буде лажни пријатељ са децом.
– Потребни су време, знање и искуство да вас деца прихвате као правог ауторитета. Добро процењују људе и свака извештаченост не доноси резултате – напомиње и др Јелена.
Изузетна лекарка, начелница, пре свега пријатељ, др Милена Качар има две ћерке. Обе су завршиле медицину, напредовале професионално, једна је стекла универзитетско звање. И како кажу наше саговорнице, никада се није китила и истицала њихова остварења. Посебну радост у пензионерским данима донела јој је унука.
И према овоме што су докторке навеле о Милени Качар, вероватно би прва помисао била да више нема таквих људи. Да ли је баш тако? Можда би требало да се мало боље загледамо у људе око себе. Зашто би узалуд пропадала заоставштина оних који су на сопственим примерима стално показивали шта је добро и исправно.
– Човека можемо волети или не, али поштовање морамо заслужити. Докторку Милену Качар су изузетно поштовали. Сећамо је са с љубављу, захвалношћу и поштовањем. Заиста је тако, искрена осећања нису флоскуле – напомињу наше саговорнице.
