– Гађали су аеродром у Лађевцима и морали смо да бежимо. Експлодирало је и када сам се бацио на ораницу, спадне ми шлем! Шта ћу сад? Сетим се у тренутку и ставим војничку капуљачу и на њу бусику. Сто посто је тачно све што народ каже…
Зашто је најважније сачувати главу, сазнао је Миодраг Тресач у најтежим тренуцима НАТО бомбардовања 1999. године. Може најпре да страда у читавом том метежу. Скоро од самог почетка агресије био је у јединици „Стрела два“, која је са осталим „Стрелама” штитила аеродром у Лађевцима. Налазиле су се у околини Чачка. Његове ратне приче говоре о домишљатости и сналажљивости српске војске, измицању и најсавременијем оружју које је непријатељ могао да има, међуљудској слози. И шлем који је заменио бусиком на глави, само је део искуства једног напада и експлозије оборене томахавк ракете у Кукићима.
– Добио сам позив, тек пет, шест дана од почетка НАТО агресије. Спремио сам се и 31. марта у јутарњим сатима, кренуо у Лађевачку дивизију. Био сам раније у војци у Батајници и знао сам да ћу, ако ме позову, бити распоређен на неком од наших аеродрома. Када сам стигао, примио сам вакцину, могли смо да поједемо и конзерве из Првог светског рата и да нам ништа не буде, добио сам метракулу и стрелу. Метракула је ланац са медаљоном који војници носе око врата у рату. Не могу јој ништа експлозија и пожар. У медаљону су сви подаци о војнику да би се знало, ако настрада. Стрела изгледа као дуга цев, користили смо је за обарање томахавка. По њој су назване наше јединице. Добили смо и маскирану униформу, све што нам је требало. Тадашњи командант Ђуро Медаковић ми је рекао: „Гледао сам да те не зовем, али морао сам!“ Тек на крају бомбардовања су ми постале јасне те његове речи – био сам најстарији у јединици… – сећа се Миодраг (78). Те 1999. имао је 53 године.
Саборци су га звали Деда, Дедица или Чича, али не због његових година, већ зато што је о свима бринуо као о најближима. Будио их је када заспе на влажној земљи у хладним априлским ноћима, увек је имао хране за њих, чак и цигарете, иако никада није пушио. Једном је успео да пробуди најмлађег војника у јединици, неколико тренутака пре пада обореног томахавка на дрво.
– Заспао је у колиби у којој се налазила муниција, била је, онако прекривена неком мрежом, само замаскирана. Нама је јављено да са Јадрана полећу ракете ка аеродрому у Лађевцима. Једва га пробудих, он уморан, чврсто спава. Успели смо да погодимо једану ракету, а она је отворила велики пламен, пала на један јасен и расцепала га. Био је огроман. Тај магацин се налазио педесетак метара од тог дрвета у Кукићима. Срећом, није га закачила. А, он дете, пореклом Крушевљанин. Довели су га код нас из Беле Цркве, као испомоћ. Зове се Верослав Милановић и данас се често чујемо. У међувремену, он се оженио, има два сина. Звао сам га Чарапанче. Моје Чарапанче! – прича Миодраг о свом љубимцу из ратних дана.
Није Чарапанче једини са којим је остао у вези. Још увек чува списак свих припадника „Стрела” са војне вежбе и из рата, од фебруара до јуна 1999. Сачувао је 41 име свих војника и њихове бројеве телефона, као и податке у којим предузећима су били запослени, или још раде.
„УХВАТИ” ВЕЗУ НА КРОВУ
Како Миодраг каже, његови саборци су на време сазнавали када су ракете лансиране са Јадрана. До циља, аеродрома у Лађевцима, пратиле су реке, пруге и далеководе. Требало је поменути и да је, када је пошао на ратиште задужио и радио станицу.
– Били смо једном у Жаочанима и никако нисмо могли да успоставимо везу са јединицом у Тавнику. Попели смо се на врх кафане и кроз кров протурили антену. Тако смо успоставили везу. Сналазили смо се, шта би било да нисмо такви. Морам да кажем и за моје саборце да су сви до једнога били врло храбри. Чим чују сирене, узимали су стреле и гађали ракете НАТО пакта. Дешавало се и да их не зауставимо, стигну до аеродрома и направе кратере. Али, екипа која се тамо налазила врло брзо је све враћала у првобитно стање. Ми смо га штитили из Слатине, Горачића, Мрчајеваца, Кукића, Жаочана. Колико се сећам, аеродром је четири, пет пута бомбардован – каже Миодраг.
Сада му је жао што све те догађаје из рата није бележио. Ипак, прошло је 25 година. Тада није било ни мобилних телефона да, бар остане нека фотографија која би повратила успомене. Сећа се и да је једном, када није био дежуран, почео напад. Сакрио се у поток и наслонио леђима на стабло једне криве јабуке. Надао се да ће га на том положају ракета заобићи. У сваком тренутку је било важно сачувати главу…
Иако су, тако рећи, сваког часа били на нишану, време проведено у „Стрелама” није прошло без лепих тренутака. Миодраг се сећа да су им мештани увек доносили храну, војници ниједног тренутка нису гладовали. Из војничких кухиња су свакодневно стизали редовни оброци. Могли су и да је деле и размењују са мештанима.
– Угледамо само једног дана дечачића како носи пуну тепсију прекривену чистом крпом. Унутра је била гибаница, послала га мајка да нам донесе. Једно јутро сам устао у три сата, тада ми почињала смена. Остали смо само ја и колега везиста, пошто је стигла команда: „Напад! Терет изнад нас!“ Значи, заузимамо борбене положаје, само везисти остају у бази. Остали смо колега и ја и у једном тренутку, само видим на столу тацне пуне колача. Питам га шта је ово, он каже: „Донели нам домаћини“. Били смо смештени код Милоша и Синише Нешовића у Кукићима. И нас двојица све потаманимо… Једном ми и моје Чарапаче каже: „Деда, Деда, чује се дрекало у потоку!“ Ја погледам, кад зелена лисица пролази поред нас. Пошто сам ловац, знао сам да мењају боју и да проверавају људе, ако их осете у својој близини…
ВОЈНИЧКА ЧАСТ
Као и читава његова јединица, Миодраг Тресач се после НАТО бомбардовања вратио кући жив кући, без повреда. Крај рата су војници свечано обележили. Али, оног тренутка, када је стигао позив за мобилизацију, није се двоумио. Како да изневери деду солунца и оца који је Други светски рат провео у заробљеништву у Немачкој? И 1992. године је одвезао пун камион хране за Невесиње.
– Запамтио је и мај 1992. године. Сазнао је: бесни рат у Херцеговини. Глад у Невесињу. У чачанском „Партизану” данима стоји камион натоварен животним намирницама, а нико не сме да крене за Невесиње. Јавља се у Штаб за избеглице, каже да ће он у Невесиње. Али, уплашио се и возач камиона. Ипак, кренули су исте ноћи. У Никшићу га упозоравају на опасност. Не одустаје. Када су стигли у Невесиње – многи су се зачудили. Као да се појавила авет… – део је текста „Очев орден у пепелу“, аутора Радована М. Маринковића. Објављен је у „Чачанском гласу“ у септембру 1996. године. Био је посвећен некадашњем милиционеру Стојану Јоветићу, који је ратних година одлазио у родно село у Ливанском пољу и тада помагао завичајцима и деци без родитеља.
Возач чачанског „Партизана” био је Миодраг Тресач, кога је у војсци, још 1967. Тито наградио Медаљом за војничке врлине. Било је још у његовом животу похавала и диплома из предузећа у коме је радио, Политичке школе, Ловачког удружења „Радиша Поштић“.
Миодраг је рођен у Остри, живи у Љубићу. Он и супруга Радојка имају троје деце, а сада су и прадеда и прабаба. Оставио је и он у једном тренутку породицу, пре, него што су стизали унуци и парунуци… Одбранио је војничку част деда и оца, а брани је и данас. У име Удружења Ратних ветерана Чачка, којима припада, бори се да његови саборци добије повластице, попут бесплатног превоза у јавном саобраћају, или олакшица за плаћање рачуна. Још увек нису ни свим учесницима у рату 1999. године исплаћене дневнице, а добили су то обећање. Они су свој земљи показали оданост, баш, када је требало.
