Миодраг Вучинић Пипера и данас, у деветој деценији, може се назвати покретном енциклопедијом, не само о својим Мрчајевцима. О чему год желите да сазнате, до детаља вам може говорити сатима. Ништа не заборавља, ни имена, презимена или надимке својих бројних ученика којима је предавао физичко васпитање. У његовом случају реч васпитање има пуно значење, јер ђаке није учио само спортским вештинама, већ и да буду „са манирима“, где год да су – на стадиону, у кафани, у школи, на послу… Осим о Мрчајевцима, радо говори и о својим Пиперима, одмах изнад Подгорице, одакле је и његов отац Живко који је нестао у ратном вихору.
Рођен је баш уочи рата, 1940. Читав његов живот је као отргнут из романа. Отац Живко из братства Пипера био је војни пилот. Распоређен 1938. на аеродром у Краљеву, дошао је са колегом на обетине у Мрчајевце. Ту се загледао у гимназијалку Љубицу Достанић, венчао се са њом… Одмах на почетку Другог светског рата Живка су распоредили у Београд. Од тада су трагови заувек замагљени…
– Убрзо после рата, мајка Љубица добила је допис да је погинуо. Дуго је чувала тај папир. Тај несрећни рат, осим оца, однео ми је четири стрица, двојицу деда… Никога од њих нисам запамтио, чак им се ни гроб не зна. Имам две ћерке и сина, расту и унучићи. Има нас, опет, доста, срећни смо, задовољни. Све је то живот – каже он.
Рат је, прича, провео уз мајку и бабу, у великој немаштини. Преживели су захваљујући једној крави. И скромности, у нади да иду бољи дани! Кућа, одмах поред школе, а у близини, на Вашаришту, фудбалска пољана „Орловца“ и река Морава, биле су три његове „базе“, за које ће временом постати и остати нераскидиво везан. Основну школу завршио је у својим Мрчајевцима, сећа се како су заједно са одраслима градили Дом, циглу по циглу, па и мост, а увече дружења… А онда је почео Гимназију у Чачку. Као сину „краљевог пилота“ није му било лако. Због тога, али и спорта, као перспективни фудбалер прешао је у Титоград, како је после рата названа Подогорица. Наравно, ту су били и Пипери. Три и по године играо је за „Будућност“. Још памти речи старе професорице из Гимназије: „Положио си испит зрелости, сад треба да изабереш позив који ћеш волети целог живота. Једино је тако лако радити. Можда је најлепше изабрати рад са децом и цвећем“. Он се одлучио за ово прво и никад се није покајао.
– У ствари, трчао сам, без обзира на време. Увек би ме дочекала деца на месту где је сада црква. Било је уживање радити, па сам прескакао и редовне тренинге… Али, углавном, стизало се све. Дан је баш трајао. А не к`о сад, мало-мало па Нова година! – тече Миодрагова прича.
Било му је 19, кад је дошао у Београд и положио пријемни за ДИФ. Кратко је играо за „Бродарац“. По повратку у родни крај, прво се запослио у Остри, у којој су чак биле три основне школе, Солинац, Грабац и Добриња! Није било путева, па је до школе, удаљене око седам километара, сваког дана ишао пешке.
У школу у Мрчајевцима пребачен је после годину дана. Ту је остао више од три деценије. Било је, памти, и по 1.200 ђака!
– Моји први ђаци троше већ осму деценију. Неки су били мало млађи од мене, јер се тих година много понављало. Нисам то волео, сматрао сам да свако може да има двојку, јер неће сви бити доктори наука. Одлични ђаци ретко су кад заслуживали четворку из физичког, али никада нисам хтео да им кварим. Волео сам да радим са талентованом, али и упорном децом. Сад се дружим са својим ученицима, ови моји сви одоше, не знам шта им је – наставља у шаљивом тону и почиње да набраја генерације ђака којима је предавао, водио их у акције. Десетак година заједно су садили борове по Остри, који су још “вити и поносити“.
– Нема већег задовољства него кад се сретнем са ђацима и присетимо се часова, такмичења, летовања, задовољства после победа и туге после пораза. Чини ми се да нас та сећања подмладе – каже он.
У Мрчајевцима и околним селима још памте његове спортске секције. Не једном, били су Миодрагови фудбалери најбољи, на нивоу целог Чачка, коме замера што је „узимао“ све најбоље из ове моравске варошице, млекару, биоскоп, фудбал… И његови одбојкаши су били успешни… Чекало се на ред да се уђе у његове секције. А он је, можда, и један од најдуговечнијих фудбалера „Орловца“, клуба мало старијег од њега. Играо је, каже више од 35 година за свој тим. У каснијим годинама избегавао је да игра пред домаћом публиком, већ је у првом тиму, на позицији халфа, био само на страни. Спорски дух одржао је до данас. Помогло је, сигурно, и то што је увек радио са младима, у школи као наставник и на фудбалском терену као тренер. И сада је, углавном, у тренерци и патикама. Заигра и фудбал. И увек на свом бициклу…
– Фискултура, како смо то некад звали, уградила се у моје тело. И данас не могу без лова, риболова, утакмица… Волим и петком да купим „Чачански глас“, деценијама сам претплатник. Занимају ме лепе приче, којих има у нашем „Гласу“.
Заљубљеник је у стара времена, па су некадашњи музичари, песме, боеми, кафане, а било их је у Мрчајевцима више од 30, међу његовим омиљеним темама. Све је стизао. Тајна је у умерености, тврди он.
– Ни у чему нисам претеривао. Све док човек ужива у нечему, то је добро. Кад постане роб тога, треба стати. Држао сам се у животу неколико савета своје мајке – прича Пипера.
Река Морава у његовом животу је посебно поглавље. Са меандрима и вировима била је „страшна“, каже Пипера, али многе је своје ђаке научио да пливају, што на Морави, што у Улцињу, где их је водио више од 20 година. Ипак, жао му је што је најопеванија река, сада, нажалост, постала ругло. Уз Мораву је заволео риболов, а још је активан ловац у Удружењу „Радиша Поштић“. За своје пријатеље воли и да спрема, кажу, врхунске специјалитете.
Већ 22 године је у пензији и види да су услови у школама напредовали, али… Тешко би се, каже, уклопио у неке нове „едукације и друге поштапалице“.
Од велике фамилије Пипера, после 1945. остао је био само стриц Радоје, али је и он убијен одмах после рата. Његова ћерка Дара сада има 97 година. Чују се често, а најмање једном годишње Миодраг оде код ње, у Пипере, где се спајају Морача и Зета и где је још у Врањским њивама мост који носи име Михаила Вучинића, Миодраговог прадеде.
Весна Тртовић
Фото: Из албума саговорника
СПОРТСКИ „НЕРВ“ НАСЛЕДИЛА УНУКА?!
Поносан је Пипера на своју породицу. Млађа ћерка Ана из брака са Којом, професорком енглеског, апсолвент је на математици. Са првом супругом Миром, која је преминула, има сина Дејана, који је инжењер здравства и екологије и ћерку Ксенију, историчара уметности, која ради у туризму. Нада се и верује да ће унука Меланија, иако још у основној школи, изабрати спорт и кренути његовим стопама. У њој препознаје „нерв“ без кога се у спорту не могу достићи врхови…
