ПОВОДОМ 125 ГОДИНА ОД РОЂЕЊА ДР ДРАГИШЕ МИШОВИЋА (2. ДЕО)
Хуманиста и лекар др Драгиша Мишовић није имао директних потомака. Ипак, његово име још живи у многим причама у фамилији Мишовић и међу потомцима његове браће и сестара. Сећање на др Мишовића чувају и у Лекарском друштву Србије, чачанској подружници која носи име чувеног доктора. У прилогу „Да се не заборави“ др Нада Лазовић и др Драгана Бојовић детаљно су описале његов живот и рад, сваког октобра организују „Дане др Драгише Мишовића“, када у Чачак дођу колеге из других градова, а увек је бар један говор посвећен њему. Као прва национална престоница културе, Чачак ће се свом великану ове године одужити у новембру, када ће, како је објављено, бити одржан програм „Слобода или ништа: др Драгиша Мишовић“.
ОТРГНУТО ОД ЗАБОРАВА
Из гимназијских дана 
– Био је, пре свега, хуманиста и добротвор свог народа. Прошао је трновит пут од детињства у Кулиновцима, добровољца у Првом светском рату, па до саме трагичне смрти. Многе суграђане је лечио бесплатно, а постоје сведочења да је на рецепте стављао знак за сиромашне и слао их у апотеку чачанског апотекара Аристида Јовановића. Дуг за лекове плаћао је на крају сваког месеца, иако и сам често није имао новца. Осим лечења, учио је суграђане како да сачувају здравље, просвећивао их… – наводи др Нада Лазовић, која је, у знак сећања на др Драгишу Мишовића, а поводом дана рођења (4. март по старом, 17. март по новом календару), иницирала прошле суботе, после много година заборава, посету његовом гробу.
– Веома ми је жао што су се наша Болница и Дом здравља „одрекли“ имена др Мишовића, када је престао да постоји Здравствени центар. Било би добро да се стари назив врати приликом поновног спајања ове две здравствене установе – сматра др Лазовић која је подсетила да је раније сваке године, чачанска Болница имала дан посвећен др Мишовићу, када су најбољим лекарима уручиване плакете са његовим именом.
Спремајући рад о туберкулози за предстојећи 14. конгрес историчара медицине који ће, од 4. до 8. јула, бити одржан у Чачку, она је нашла и податак да су сви локални лекари, а било их је свега 15, доктору Мишовићу слали пацијенте за које посумњају да болују од ове, тада веома смртоносне болести.
– Остало је упамћено да је први говорио да радници због тешких услова живота и рада умиру од туберкулозе, од које је у два наврата и сам боловао и лечио се, прво као студент у Француској, а касније у Чешкој. Та своја знања донео је и примењивао у свом родном граду – каже др Лазовић, коју и ужа специјалност пнеумофтизиолога донекле везује за др Мишовића.
СЕСТРА КОСАРА ПОМАГАЛА У ОРДИНАЦИЈИ
Постоји доста сачуваних података о докторовом политичком животу, о његовом комунистичком раду и опредељењу. О томе говоре и текстови које је др Мишовић објављивао у „Чачанском гласу“. Ипак, много тога замаглило је време, посебно што су за јавност остали готово непознаница подаци из његовог личног живота. Зна се да је био ожењен Дивном Катанић, са којом је до смрти живео у кући преко пута кафане „Цар Лазар“, коју је Дивна, ћерка доктора Радисава Катанића, донела у мираз. На кући у улици која данас носи име др Мишовића, стоји спомен-плоча која говори о томе да је у њој била његова ординација. Деце нису имали, а Дивна је после његове смрти живела у Бресници, одакле Катанићи воде порекло. Тамо је живела до смрти 1997. године. Докторка Нада Лазовић доставила нам је фотографију вазе, коју су чланови породице Катанић наследили од своје тетке Дивне.
Прича о вази, једном од ретких личних предмета из дома брачног пара Мишовић, довела нас је до породице Предрага Кулашевића Гагила, некадашњег фудбалера „Борца“ и сина Драгишине сестре Косаре. И Предрагова супруга Љубица, која је у породицу дошла 1953. године, сећа се многих речи своје свекрве, која је за брата била веома везана.
– Причала је да је му је помагала у ординацији, ишла у кућне посете по чачанским селима, углавном пешке… Кад су владале епидемије, он би, након дугог дана одлазио да одмори, а она остајала да дежура у ординацији, где је некада и спавала. И сама је била крхког здравља. Удала се тек у 35. години, после смрти свог брата. Један дужи период и она и Дивна биле су у затвору предратне Краљевине, јер је полиција трагала за комунистичком документацијом, коју је он скривао. Како нам је причала, све личне ствари доктора Драгише остале су код Дивне. Годинама су после рата из Београда слали аутомобил по њу и Дивну, кадгод би се обележавао неки датум посвећен доктору Мишовићу. Иначе, мало су контактирале… Такође, често су она и њена сестра Јела причале о томе како их је брат учио шта је здраво. Посебно је водио рачуна о храни, није јео много, говорио је да је за нас боље наше воће, да се може без пршуте и сушеног меса… Оне су се придржавале wегових савета и обе су доживеле лепу старост – део је приче коју нам преноси Љубица.
Школски друг докторке Лазовић, Душан Мишовић већ дуго живи у Београду, али често долази у родни град. О породичном стаблу и славном претку слушао је приче од деде и оца Братислава. Како нам је рекао, њихови преци дошли су у Кулиновце из околине Невесиња 1816. године. Старешина породице Мишо Рошић доселио се у наше крајеве након Невесињске буне.
Ово није крај приче о доктору Драгиши Мишовићу… Иако су, како рече Душан, „помрли многи људи који су много знали“, култура је и сећање о значајним и великим људима прошлости, које негујемо кроз младе генерације. И речи др Мишовића, сачуване у многим документима, су посебна драгоценост, са порукама које су и данас актуелне.
В. Тртовић
Извор: „Да се не заборави“, др Н. Лазовић, др Д. Бојовић
Фото: ФБ Историја Чачка, „Да се не заборави“, Спомен-соба Кулиновци
ВЕЛИКИ ЧОВЕК МАЛЕ ВАРОШИ
Осим др Наде Лазовић, на гроб др Мишовића цвеће су положили и др Драгана Бојовић у име Опште болнице, Наташа Цвијовић, секретар Црвеног крста, као и представници Савеза бораца НОР-а, Друштва за неговање традиције ослободилачких ратова, лекари и други поштоваоци дела једног од највећих чачанских хуманиста.
– Био је омиљен, не само у Чачку, већ у целој Србији. Био је велики човек ове мале вароши – закључила је др Лазовић.
Наташа Цвијовић је најавила је да ће у календару редовних активности Црвеног крста Чачка убудуће бити и 4. март, као датум посвећен др Мишовићу, у нади да ће следеће годиње његов гроб посетити и већи број Чачана.
