АНИЦА БУЈОШЕВИЋ, КАД СЕ НАЂУ ТАЛЕНАТ, ПИСАЦ И ПРОФЕСОР
Парадоксални став Давида Албахарија: „Писац може да пише о свему и свачему, о било каквом послу или занату, осим о свом списатељском искуству.” Срђан Тешин пише управо о томе, о путевима који су водили ка стварању дела. Упркос томе што је роман „Моје” Срђана Тешина дубоко интиман текст, писац је успео у својој намери, задржао је кохерентан наративни ток и све хипотезе је учинио веродостојним. Срђан Тешин је у самој књижевности тражио нит водиљу за своје књижевне радове. Несуђени songwriter из Мокрина, себе оживљава као човека који стоји на раменима џинова. Чије је заправо „Моје”– да ли је само Тешиново или припада свакоме ко га прочита? Тешинова реченица која оставља одјек: „Писаћу само тако као да ми од тога живот зависи и само оно што бих дозволио да ми тупим ножем урежу у кожу” много говори, како о самом Тешину, тако и о овој аутофикцији.
Ово је цитат из истраживачког рада Анице Бујошевић, ученице завршног разреда Гимназије у Ивањици, која је недавно на републичком такмичењу из књижевности, тзв. Књижевној олимпијади, која је на Републичком такмичењу талената и смотри истраживачких радова Панчеву, 30. маја 2021. Године, освојила трећу републичку награду, а само неколико дана раније била је трећа на републичкој Књижевној олимпијади. Аница је, за потребе свог истраживања, урадила и интервју с писцем, који је објављен на сајту ИК Архипелаг из Београда.
Питали смо писца о томе како је доживео сарадњу са Аницом Бујошевић?
СРЂАН В. ТЕШИН, писац: Био сам убеђен у то да ме након тридесет година проведених на књижевној сцени Србије мало шта може изненадити, а онда се догодило да ми је неочекивано стигла порука од уважене колегинице Данијеле Kовачевић Микић, у којој ме пита да ли бих помогао младој гиманизијалки Аници Бујошевић из Ивањице у књижевно-истраживачком раду који намерава да пише под покровитељством Центра за таленте. Још више сам се зачудио кад сам сазнао да је Аница изразила жељу да са мном уради интервју поводом књиге „Моје“. Помислио сам како ће то можда бити претежак посао за неког тако младог, посебно што је реч о делу које не држи много до жанровских конвенција, у ком сам изукрштао поезију, есеје, исповести, цитате, документе и много чега још. „Моје“ је аутофикција, и многи критичари нису били сигурни у коју фиоку да сместе моје дело. Међутим, када ми је Аница послала питања, било је јасно да она тачно зна шта је „Моје“, па су због тога и питања која ми је поставила била дубоко промишљена. Пало ми је на памет да су Аница и моја мајка, млада песникиња, о чијој животној и песничкој судбини сам писао, вршнакиње.
Вероватно су због тога и Аничина питања садржавала интимистичку ноту коју може препознати само неко ко се, да кажем тако, сродио с текстом који чита. Не постоји већа награда за једног писца него да има читаоце попут Анице, која је чак креирала и квиз на тему аутофикције „Моје“. Морам признати да нисам успео да на сва питања одговорим тачно! Испоставило се да Аница боље познаје књигу од њеног аутора. Штавише, из њеног темељног истраживања статистике читања аутофикције „Моје“ у Србији, сазнао сам да је моја књига највише читана у Југоисточној Србији. Много шта сам научио из њеног истраживачког рада, јер је Аница дубински прочитала „Моје“, баш онако како сам замишљао да ће ту крајње интимистичку књигу читати неки мој савршени читалац. Ни на крај памети ми није било да ће мој савршени читалац бити гимназијалка из Ивањице. Морам и ово на крају да кажем: поезија моје мајке била је скривена од јавности читавих педесет година, а њењу поезију су живом и актуелном учинили врсни читаоци попут Анице и Данијеле. Због тога им дугујем неизмерну захвалност!
Осим што је ова сарадња повезала писца из Мокрина и ученицу из Ивањице, она је у Рад центра за таленте привукла и Аничину наставницу српског језика и књижевности проф. Илинку Оцокољић, која је ове године била и члан Републичке комисије за дисциплину Књижевност на такмичењу таленотваних ученика основних школа Републике Србије. Питали смо и Аницу и проф. Оцокољић шта мисле о сарадњи са Центром за таленте:
Аница Бујошевић: Тема мог истраживачког рада везана је за аутофикцију „Моје” нашег савременог писца Срђана Тешина. За почетак то је био предлог ментора Данијеле Ковачевић Микић, али касније постајем свесна чињенице, не само да сам ја одабрала „Моје”, него је и „Моје” одабрало мене. Предиван је осећај када нешто радите први, пре свих, на оригиналан начин. Нисам написала дело, али сам писала и истраживала о њему. Тиме сам постала писац приче о аутофикцији „Моје”. Док сам истраживала дело, пала ми је на памет идеја о томе да урадим интервју са писцем. Проблем: како га пронаћи и како са њим контактирати? Пандемија је онемогућила све могуће. Друштвене мреже су биле решење. Уз помоћ Instagram-a i Facebook-a, урадила сам онлајн интервју са писцем Срђаном Тешином. Њему овом приликом приписујем са пуним правом реч Господин. Наишла сам на велику помоћ и одличну сарадњу са његове стране. Иако сам то много пута урадила, ево и сада му се захваљујем.
Илинка Оцокољић, професор: Иако је сарадња са Регионалним центром са таленте из Чачка кратка, донела ми је ново и лепо искуство, прво оваквог типа. Наиме, најпре ми је фасцинантно колико младих и талентованих људи има љубави и интересовања за свет књиге и књижевности, за прави и посвећен истраживачки рад (потпуно озбиљног и готово професионалног научног приступа), а онда успели су сви (притом мислим и на организаторе, и на учеснике, и на колеге менторе и чланове комисије) да ми пробуде и духовну и професионалну радозналост да увидим како обликују вредносне и критичке ставове и како их аргументују. Такође, у „техничком” погледу посматрано, научила сам како рад треба да изгледа и обимом, и формом, и прилозима, и свим другим референцама које треба да садржи. Почаствована сам тиме што ми је за тако кратко време указано поверење да будем члан Републичке комисије за основне школе. Хвала Центру на прилици коју ми је пружио. Надам се да ћу, можда,и сама постати ментор – и то би ми била ништа мања част и задовољство.
З. Л. С.
