ДОБРО ДОШЛИ У ТРИЈУМВИРАТ”
– Све је постало меркантилно, све је постало роба, успон безначајности, безочности, укидање љубави, осећајности, уздизање лажи, претворности. Све је отишло до ђавола – каже, поред осталог, у разговору за „Чачански глас“ поводом свог новог запаженог романа, књижевник Саво Стијеповић.
У издању „Дерете“, за 67. Међународни београдски сајам књига, појавио се нови наслов прекаљеног чачанског романописца Сава Стијеповића, роман „Тријумвират“. О квалитету новог, провокативног штива које кроз историјски ракурс преиспитује дефинитивно погрешно устројство света и значају који му је дат, сведочи и гласовита промоција коју је имао под куполама овогодишњег празника књиге. Књижевник Саво Стијеповић (Чачак, 2. јануар 1970) до сада потписује две збирке поезије, прозу и романе „Махагони хол“ (2008), Камени бродови (2011), „Средоземље“ (2017) за који добија Награду „Мирослав Дерета“, „Прекрасне рушевине“ (2020), а за часопис „Градац“ приредио је тематске бројеве о Џиму Морисону, Џеку Керуаку и панк музици.
Да ли је настанак „Тријумвирата“ жанровски предодређен и логичан след околности које живимо?
– Ако бих морао да свој нови роман убацим у некакву жанровску фиоку, онда би то било у претинцу насловљеном као политички роман, али одиста тврдокорни политички роман. Но, опет, ја се и овог пута, у најбољем духу европског постмодернизма, поигравам са жанровским одредницама, тако да се у ово штиво лудо уплећу и други жанрови, наративи путовања, фантастичног или заумног.
Издавач нам је на необичан начин отворио врата новог романа? Позвао нас у мрак, који осветљаваш овом књигом?
– Веома ми се допада и слоган који је тим моје Издавачке куће „Дерета“ убацио као промотивни: „Добро дошли у Тријумвират“. А како је исти тај „Тријумвират“ једно врло опасно друштво, сасвим суманути савез, онда то може звучати и као нешто опомињуће, као „пази где идеш“. То је некако баш лепо легло. Сасвим субверзивно. Мислим да је то и била идеја. Субверзивни слоган за једнако такво штиво.
ОДАВНО НЕШТО НИЈЕ У РЕДУ СА ОВИМ СВЕТОМ…
Шта је у перцепцији овог романа „Тријумвират“?
– „Триујмвират“ значи савез тројице, друштво тројства. Сви знамо за историјски тријумвират из римске повести, али овде, у мом роману, он добија ново, ишчашено значење. Реч је, наиме, о политичкој и терористичкој организацији, састављеној од три радикалне струје, од сецесиониста из Еритреје, грчких анархиста и белгијске екстремне левице, која је седамдесетих година прошлог века кренула у поход против сваког друштвеног устројства, узвикујући гласно „смрт свету“, одлично знајући како је цео тај свет хиљадама годинама уназад погрешно установљен. Сви знамо да одавно нешто није у реду са овим светом, рекао је Честертон. И то предуго траје. Зато, ови моји луди јунаци, којима, опет, не недостаје ни шарма или духовитости, с весељем, дижу у ваздух читаве градске четврти или убијају, без имало милости, високе политичке званичнике. Иако је све то смештено пре четрдесет и кусур година, пре пола столећа, мислим да је прилично актуелно и да има честиту кореспонденцију са временом данас. Јер, све је осветљено и све се догађа управо сада, како каже један од јунака из романа. А „историја, она је тек којештарија“, наводи даље.
„ИМАМО СУПЕР МОДЕРАН ВИД ФАШИЗМА У ЗЕМЉАМА ЛИБЕРАЛНЕ „ЕКСПЛОЗИЈЕ“
Шта се у писцу побунило, која врста тескобе, када тако историјски ретроактивно сондира борбу против политичке деструкције овог света?
– Побуна је најдаља, али и најлепша обала поред које ћемо ходати, каже се у књизи. Заиста је тако. Можда ће некоме звучати то смешно или патетично, можда излизано, превише раубовано, али питање слободе се налази одувек у уметности. То је темељ свега. Темељ света. Данас имамо на делу један нови, супер модеран вид фашизма, и то управо у земљама које нуде либералне „експлозије“ и светковине. Све је постало меркантилно, све је постало роба, успон безначајности, безочности, укидање љубави, осећајности, уздизање лажи, претворности. Све је отишло до ђавола. Зашто више у нашим наказним друштвима немамо једног Есхила, једног Вијона, Гогоља, Доситеја, те зашто не и једног Џима Морисона, најзад и Кобејна? Једноставно је одговорити, јер имамо индустрију. Немамо сељака, немамо чистоту, традицијски кодови су се урушили, институције такође, шта да радимо? Доведени смо пред понор, а испод је језеро које кључа. Цео „Тријумвират“ вришти поводом тога.
„СВЕТ ЈЕ ПРЕД СТРАШНИМ РАСКРШЋЕМ“
Читаоцима овај роман ни прагматично ни идеалистички не подвлачи оптимизам, можда, чак ни у траговима. Да ли смо као цивилизација стигли до краја? Пресекао си свако кокетирање са књижевношћу.
– Овај је свет, како закључује Џонатан Шел, пред страшним раскршћем: лево је живот, десно смрт. Бојим се, како ће човечанство кренути десним друмом, јер у њему више нема никакве емпатије, никакве љубави, па чак нема ни љубави према сопственом потомству. Истина је то. „Ужас, ужас“, последње су речи Марлона Бранда у Кополиној „Апокалипси“. Овај роман говори управо о томе. О крају свих ствари.
И даље је ово Стијеповић. Мало сам разорио своју поетику. У овом роману – а копље сам бацио прилично далеко – водио сам се „логиком сна“, створио сам један нови универзум, био сам поштен и према себи и према другима, те зато и не треба никога да зачуди да сам ишао до самог краја свих ствари. Чему скромност, нема ту ничега скромног, нескромног или осталих глупости… Мене не интересују те категорије. Књижевност није наука, није ни дисциплина, мада јој је увек потребна нека врста континуитета, то јест упорност, како би се на њој радило и како би се усавршавала.
Има нечег сакралног у Твом списатељском поступку, иако причу романа ротираш по разореним темељима?
– Писао сам по савести и лепоти, у љубави. Нису ми, не више, потребна никаква признања, мене то не интересује. Али, честитост је красан предео. И зато је, у овом роману, морала да се појави једна личност као што је Кавасила. Она говори о својим поразима, о својим падовима и новом уздизању у пакленим долинама. Говори о страдању света. Исповеда се. Диже Христоса у висину. Прича о револуцијама, о свету који се урушава. Допустите ми да кажем следеће: ово је повест, стара, готово древна повест о једној разореној личности и једној разореној земљи, не тек о Југославији, већ и о Европи.
„ИСТИНИТА РЕВОЛУЦИЈА ЈЕДИНО ИЗ НАШЕ ЛИЧНОСТИ…“
Судећи по размишљањима решење за овај свет не видиш, али тражиш га у самом човеку. Де факто, ипак је све у човеку?
– Не знам шта се може учинити како би се свет довео у ред. Свет је био одувек у нереду. Мислим, како се права, истинита револуција може једино десити изнутра, из нас, из наше личности, па се као таква, на неки начин, прелити у друге људе. Сви се тичемо и дотичемо једни других. Наравно, увек се може отићи у шуме, у шпиље, у планине. Но, и тада, одвојени од свих, поседоваћемо сећање на друге, на обитељ, породицу, суседство, заједницу. Људи су увек река.
Скептицизам према друштвеном устројству је и Твоје полазиште, та античка максима мудрих љиди да у све сумњају и све преиспитују?
– Ниједан систем није добар. И сваки уметник, ако је честит, ако је океј, мора бити против њега. Не треба мешати законе у то. Закони су закони, унутарњи, својствени једино часнима, системи, устројства, те уређења у друштву, никакве везе немају с тиме. Закон је човекова потреба за слободом, ништа мање и ништа више. Ако на ове ствари неко крене, онда знајте, људи са злим намерама пустили су бесне псе на све нас. „Добро дошли у Тријумвират!“
Зорица Лешовић Станојевић
Фотографије: архива саговорника
