САВО СТЕВАНОВИЋ, ЂАК ГЕНЕРАЦИЈЕ ОШ “БРАНИСЛАВ ПЕТРОВИЋ“ У СЛАТИНИ
НАЈВАЖНИЈЕ JE ДОБРО ДРУШТВО И ДРУЖЕЊЕ…
-У мом селу ми се свиђа то што је мирно место. Време волим да проводим у школском дворишту, ту и најчешће излазим. Забављам се тако што дођем са другарима до школског, причамо, играмо кошарку и смејемо се. Те тренутке са њима не бих дао ни за шта на свету. Сваки пут када одемо било где, знам да ћемо се одлично провести. Није битно колико новца имамо, 200, 2.000 или 20.000 динара, ми ћемо се добро забавити. Некад нам је и лепше када имамо мање новца – овако летње дане у свом селу, пред сам крај распуста, описује Саво Стевановић, ученик који је Основну школу ,,Бранислав Петровић“ у Слатини завршио као ђак генерације.
Саво се већ радује и новим изазовима који га очекуу у средњој школи. Уписао је Техничку, смер ИТ. То што је изабран за ђака генерације и није било неко изненађење за њега, нити му је било тешко да постигне одличне резултате у школи и на такмичењима:
–Разредне су ми биле Драгица Васиљевић и Слађана Вилотијевић. Од 5. до 7. разреда Драгица, у 8. Слађана. Освајао сам награде на такмичењу „Шта знаш о саобраћају“. Интересује ме све што захтева размишљање. На пример, волим шах, програмирање, слагалице… Када сам сазнао да сам ђак генерације нисам се изненадио, очекивао сам то. Није било тешко постићи најбоље резултате. Наставник који је оставио најјачи утисак на мене је Александар Винић. Он предаје техничко и информатику, то је наставник који ме је и водио на такмичење „Шта знаш о саобраћају“.
Саву су уобичајне похвале за постигнут успех биле, истиче, мало и непријатне. Не воли он то, као ни да много прича о себи. Његово школовање, понавља, обележило је добро друштво и дружење. За разлику од спорта, који га не занима претерано, музику, каже, обожава. Укратко, себе описује овако:
-Себе видим као некога ко је спреман другоме да помогне, ко може лако и брзо да се спријатељи са било ким. Слободно време проводим са друговима. Хоби ми је шах. Ретко читам, али ако читам онда су то књиге из области психологији. Музику обожавам, дан ми не може проћи без ње. Слушам све осим класичне музике.
Воли Саво и да се шали, на свој и туђ рачун, а о томе како су му текли школски дани, каже:
-У вишим разредима сам се лако прилагодио на ново
одељење, јер су сви били добри према мени и сви су имали смисао за хумор. Организација
мог учења је била таква да сам учио када би ме гризла савест. Тачније, почео
бих да учим тада. Најлепши тренуци у школи су ми били смејање на часу у
последњој клупи а најтежи прослеђивање пушкица другарима. Све бих дао да се ти
тренуци понове.
Ако би требало да издвоји нешто што му се не
свиђа код млађих генерација, то је, истиче, што има доста деце која немају ни
мало поштовања према старијима.
Саво наглашава да су му најбитнији породица, пријатељи и здравље, а ми му желимо пуно успеха, нових другара и радости и у средњошколским клупама…
Припремила: Г. Д.
