„Ljudi planinari takmiče se sa zemljom u rastenju.“
(Branislav Petrović)
O Pamiru, planinskom vencu, delu velikih Himalaja, sanja gotovo svaki planinar u svetu. Ne samo zbog impozantnih vrhova, već i zbog težine svakog uspona, koji „divljom lepotom“ mame poput neosvojivih tvrđava. To je bio i san Sanje Radulović, članice Planinarskog društva „Kablar“, koja nam je o tome govorila i kada se u martu ove godine pela na Prokletije. Nedavno je bila u ekspediciji koja je bila na Pamiru više od 20 dana! Iako ovog puta, kao ni drugi članovi tima, nije ostvarila svoj cilj, da dosegne čuveni vrh Lenjin (7.134 metra), Sanja je postigla veliki uspeh. Popela se na 6.100 metara, što je do sada i najveća visina u njenom planinarskom pasošu.
O svemu što je doživela i videla na ovom velikom poduhvatu, sa mnogo emocija govorila je za „Čačanski glas“. U njenoj priči ima i žala što san nije do kraja ispunila, ali i vere da će jednom osvojiti i Lenjina, možda već sledećeg leta.
Na Pamiru, koji zbog veoma surovih uslova, važi za jednog od najopasnijih gorostasa, veliki značaj ima sreća, da se baš kad treba stvori dobra prilika za vrhove. Jedan od najbitnijih je vreme, koje se bukvalno grabi između dva nepovoljna scenarija – jakog vetra, snega i opasnosti od lavina ili toplog dana koji može da izazove pucanje glečera. Zato su dva dana zakašnjenja u startu, prema Sanjinim rečima, bila možda baš presudna. U jedanaestočlanoj ekipi, koju je predvodio Zoran Pavlović iz PK „Predejane“, bili su planinari iz Crne Gore, Makedonije, Slovenije i Srbije (pet članova).
Avionskim letom preko Istanbula i Biškeka, glavnog grada Kirgizije, stigli su u Oš. Posle jednog dana u tom pograničnom gradu, sa plus 35 stepeni, autobusom su prešli 400 kilometara do planine. Kao veoma važno, Sanja ističe da je ovoj ekpediciji logistiku pružila agencija „Ak-Sai“.
– Mnogo je sigurnije ići preko agencije na ovakve poduhvate. To je važno i zbog šatora u kampovima, jer svaka agencija se bori da budu na što sigurnijem mestu. Pogotovo u kampu 2, gde su velike pukotine glečera… Pet dana pre nas, jedan šator je propao u pukotinu, a planinar je srećom prošao samo sa slomljenom nogom… Prvi bazni kamp na 3.600 metara je ogroman, kapacitet mu je više od 200 ljudi. Uslovi i hrana su odlični, ali bez nekih pogodnosti, posebno za žene… – prenosi ona neke od utisaka.
Prvi aklimatizacioni uspon bio je na 4.400 metara, a onda su se vratili u bazni kamp. Zatim su se peli do gornjeg kampa C-1, udaljenog deset kilometara…
– Tada smo bili još na suvome, a onda smo krenuli na sledeću aklimatizaciju na 5.100 metara, na vrh Juhina, veoma strm, prekriven sitnim siparom, što je naročito otežavalo spuštanje. Već 7. avgusta ujutru krenuli smo na pravo planinarenje, od 4.400 do 5.300. Raspored je u navezama, pošto su svuda ogromne glečerske pukotine. To znači da su planinari povezani užetom, a u slučaju pada veća je mogućnost da te neko zadrži, da ne propadneš kroz pukotinu, za koju nikada ne znaš kada će da se otvori. Iako je pisalo da se preko pukotina ide četiri kilometra, svima je GPS pokazao 11. Krenuli smo noću, u 3.30 sa lampama. Naša naveza sa četiri člana, bila je brža i do cilja smo stigli za 11 sati. Na tim visinama najveći problem je sunce, koje prži i crpi svu snagu. Popila sam tri litra vode, a već na trećini staze ostala bez ijedne kapi. Sreća da taj glečer ima vodu, koju smo sipali u flaše i dodavali tečni kiseonik… Agencija je naše šatore povukla na jedan stabilniji deo, što je bilo veoma važno… Naime, kad smo se primakli kampu 2, videli smo neki metež. Tada se jedna pukotina otvorila i „progutala“ šator. Spava se poprečke, jer su veoma veliki nagibi. I u kampu C-3 se ispostavilo da su agencijski šatori mnogo bolji, jer su bukvalno bili ukopani. Vide se samo 20 santimetara van snega, što ih štiti od jakih vetrova, koji su veoma učestali. Slovence, koji su bili pre nas, zatekao je sneg i vetar, tako da su se odkopavali ispod bele gomile. Od C-2 do C-3 nagib je 50 posto, tako da je kretanje veoma sporo. Morala sam da ukopavam noge derezama, da bih sela na ranac da se odmorim! Šestoro planinara iz ekipe ranije su bili na Akonkagvi i svi se slažu da je ta planina „laka“, u odnosu na Pamir. Iako smo imali povoljne uslove, jer je na 6.100 metara bilo -25 stepeni, i to bez daška vetra. Slovenci koji su to jutro otišli na Lenjin, slikali su se u duksericama na samom vrhu – prepričava u dahu Sanja, koja je sa četiri osvojena zimska vrha imala odličnu kondiciju.
Zahvaljujući i tome ona je, zajedno sa još samo pet planinara iz ekipe, dostigla 6.100, ali su se zbog aklimatizacije morali vratiti na 4.400. Posle tog velikog napora, bilo je potrebno dva dana dobrog odmora. Ali, usledilo je loše vreme, vodič je odlučio da se vrate na 3.600. I narednih dana bilo je jakog vetra i snega i svi dalji usponi su obustavljeni…
– Pre nego što sam pošla, mislila sam da i nije važno da dođem baš do Lenjina, da mi je dovoljno da dostignem 6.500! Ali, posle tog dana, shvatila sam da mogu, da imam snage. Nisam imala nikakvih zdravstvenih problema, čak ni glavobolju zbog visine… Zato mi je bilo teško da shvatim da nema dalje, da nemamo više vremena, jer nam je povratna karta bila za 22. avgust. Iako je ovih 6.100 moja najviša tačka, ostala je „praznina“ za tih hiljadu metara do samog vrha! – kaže Sanja, koja već razmišlja o sledećem avgustu, kada će najverovatnije ponovo krenuti na Lenjin.
Planinarenjem se bavi od 2010. i do sada se pela na Mon Blan (4.807), Elbrus (5.642), Vinikunku (5.150), El Misti (5.822) i Čačani (6.075) na Andima u Peruu, osvojila je vrhove Dolomita u Italiji… U sve ove ekspedicije išla je o sopstvenom trošku i osim svoje porodice, nema druge podrške.
– Na vrhove uvek nosimo zastave Čačka i Srbije, koje kao planinari predstavljamo na tim velikim poduhvatima. Zato mi je žao što u ovim prilikama nemamo nikakvu finansijsku pomoć, kao planinari iz drugih zemalja – zaključuje Sanja, jedina Čačanka u ekspediciji na Pamiru.
V. Trtović
ZEMLJA SREĆNIH NOMADA
Posebno lepe utiske Sanja nosi iz Oša, grada na samoj granici sa Kinom, u kome živi oko 200.000 stanovnika i gde se na svakom koraku još vidi sovjetski uticaj.
– Kao da se vreme zaustavilo u 70-im godinama prošlog veka. U celom gradu videli smo svega nekoliko višepratnica novije gradnje. Ogromni bulevari i ulice, ali svuda je čisto, bez ijednog papirića… Narod je veoma prijatan, srdačan, a moj je utisak da su zadovoljni i srećni. Sva trgovina odvija se na pijaci, tu se sve prodaje, od voća do krzna. Govore posebnim jezikom, ali svi znaju ruski, pa kad ne bismo uspeli da se sporazumemo, oni su nam crtali kuda da idemo. Na svakom mestu se osećate potpuno bezbedno, iako skoro da nema uniformisanih policajaca. Proveli smo ukupno tri dana u Ošu, zadnjem većem naseljenom mestu, ispod koga se pruža jedna je od najvećih žitnica. Nomadi u tim predelima uglavnom žive u jurtama, poput naših katuna, izvode u planine velika stada konja i ovaca posebne rase, dok su im krave uglavnom sitne. Kirgistan je inače najveći izvoznik konjskog i ovčijeg mesa – prenosi Sanja svoja saznanja o toj neobičnoj, nama nepoznatoj zemlji.
Lenjinov vrh na Pamiru od devetesetih godina dobio je novi naziv Ibn Sina, po velikom islamskom filozofu i pesniku iz 10. i 11. veka (u zapadnom svetu poznatom pod imenom Avicena). Međutim, novi naziv nije mnogo zaživeo među planinarima. Ovaj vrh spada u pet „sedamhiljadaša“ u Srednjoj Aziji. Među alpinistima važi pravilo da oni koji ispenju svih pet vrhova nose titulu „Snežni leopard“.
