ЈОШ ЈЕДНО ПОГЛАВЉЕ У ПЛАНИНАРСКОЈ БЕЛЕЖНИЦИ
У планинарској бележници Сање Радуловић, чланице ПД „Каблар“, однедавно је уписан још један врх изнад пет хиљада метара. Казбек, угашени старовулкан, један од четири највећа на Кавказу и највећи у самој Грузији, висок је тачно 5.033 метра. За Сању која је не тако давно, у јануару ове године, освојила Охос дел Саладо (6.893 мнв) на чилеанској страни Анда, Казбек је изгледао скоро као „мачји кашаљ“. У том „скоро“ је обиље помешаних осећања и „препрека“, не само физичких, али, као и до сада, адреналин и Сањина невероватна енергија су их све надјачали.
Према Грузији се упутила почетком септембра са мањом групом планинара из Србије. Овог пута одлучили су да иду аутомобилом. Желели су пре Казбека да освоје највиши врх Јерменије – Арагац (4.095 мнв). Пут их је водио преко Турске, али су, због непостојања граничног прелаза између Турске и Јерменије, морали прво да уђу у Грузију, па да се врате до Јеревана. Цело путовање је за четрдесетдеветогодишњу планинарку из Милићеваца била могућност да упозна ове пределе, њихове градове, посебно села, народе, обичаје и, као и увек, упореди их са сликама урезаним у сећању, освајајући врх по врх, као и оне које увек има „уз себе“, из домовине.
– До прве одреднице путовали смо два и по дана. Прелазили смо дневно око 700 километара, па одмарали у неком месту, где бисмо преноћили. Све ми је било занимљиво, посебно што сам први пут прошла кроз северну Турску. Пре неколико година освојила сам Арарат, који је више на истоку, и сушта је супротност. Док су ти делови пусти, сиротињски, овај северни део према Црном мору, много је богатији. Ауто-путеви су им одлични, ресторани су на сваких десетак километара, са укусном храном, која је много јефтинија него овде – описује Сања.
Освајање највише тачке у Јерменији, на око 40 километара од престонице Јеревана, искористили су, заправо, за аклиматизацију. Постоје четири врха са називом Арагац (између је реликтни вулкански кратер дубине 350 метара и ширине око 2,5 километра). Између врхова су пашњаци, па се мештани баве сточарством, гаје углавном краве и овце, а од пољопривредних култура доминирају пшеница, сунцокрет и шећерна репа.
Спавали су поред једног језера у објекту метеоролошке станице, одакле су кренули у раним јутарњим сатима, и онда су се упутили према највишем, северном врху. План је био да током дана осваје сва четири врха, али је Сања одустала од западног, који је за око 90 метара нижи. Чинило јој се све лагано, јер је реч о „сувој“ планини, са веома мало глечера.
– Није било захтевно све до последњих 200 метара. Када сам са те висине погледала, није ми било свеједно, јер буквално као да ходаш по ивици ножа! Стене су порозне, тако да смо ишли у навези, гредицом, са обе стране су огромне провалије! Када смо стигли на врх Арагац, сви смо једно време само ћутали. Али, била је нестварна слика. Видела су се и остала три врха, на сваком је крст. Уз то, месец и магла из кога је израњала потпуно јасна бела купа Аратата. Иначе, Арагац зову Мали Арарат. Остала два врха су била много лаганија, иде се стрмом, али утабаном стазицом. Одустала сам од четвртог врха, јер сам се штедела за Казбек – прича Сања.
Следећа станица им је била Тбилиси, опет типична метропола. Да би се испели на Казбек (на грузијском Ледена планина), дошли су до саме руске границе, а онда до дома где су одморили. Према врху су кренули сат после поноћи. Већи део је стаза са сипаром, али утабана. Укупна дужина стазе је око 16 километара, али већ после три километра „сувог“ пута, наилази се на велики глечер. Како описује Сања, чак се види да се у једном делу глечер „зацепио“, али, истина, тај део није на планинарској стази.
– И овде су приметне климатске промене. Није било много хладно, око 10 испод нуле, али смо дошли са плус 30… Ипак, није било дашка ветра, карактеристичног за ове пределе, тако да је то знатно олакшало освајање врха. Ми смо ишли лагано, а у једном тренутку стигла нас је једна већа група, заправо, протрчала је поред нас. Касније смо их срели поново у кампу, била је то нека војна јединица из Словеније. И на Казбеку је завршни део најзахтевнији, стрмо је, па смо ишли у навези. Било ми је тешко, јер имам проблем са сном када сам на висинама, па сам на тренутке имала утисак да ћу да заспим у ходу… На тој висини се не прича, то одузима снагу, троши кисеоник. Сам си са собом! Зато обично тада певушим неку песму, мислим на нешто лепо, то ме држи. На врху смо били око 11 сати пре подне. Видиш непрегледни Кавказ! Напоран је био силазак и због висинске разлике. Мало смо се одморили у дому, а онда се вратили око 20 часова у село одакле смо и кренули. Значи, пешачили смо око 20 сати укупно. Последња два километра морала сам да изујем ципеле због бола у стопалима, па сам пешачила у чарапама – завршни је део приче самог освајања, које је трајало четири дана.
Као и много пута пре, и сада је понекад искрснуло питање: „Шта ми ово треба?“ Али, како каже Сања, то су тренуци када „ломиш“ себе, извлачиш максимум из сваке своје поре и дамара.
– Стегнеш зубе и идеш напред, тако постајеш јачи! Доказујеш себи да можеш, то је водећа мисао. Тешко је ноћу, али кад изађе сунце, то је као да се поново родиш – речима слика Сања своја осећања.
Да освоји Казбек Сања се одлучила и због жеље да још мало боље упозна исток, а можда и да буде ближа „Лењину“, врху на 7.100 мнв на Памиру, једном од њених планинарских снова, који ће, верује, једног дана освојити. Већ за почетак следеће године, вероватно у фебруару, планира да опет дође близу „седмице“, односно, да освоји Аконкагву (6.962 мнв) у Аргентини. Кад досегне та два врха, обећава уз смех, истетовираће кондора и Лењинову главу. Можда после тога „о клин окачи“ своју планинарску опрему. Сигурно је да то неће бити крај планинарењу…
Весна Тртовић
Фото: Албум саговорнице
УТИСЦИ О ЗЕМЉАМА, НАРОДИМА, СЕЛИМА
Јереван је типична метропола, са великим шеталиштима и фонтанама на сваком кораку, али је народ оставио посебно снажан утисак на Сању.
– За разлику од Грузијаца који су помало надмени и не баш љубазни, можда и што нас мешају са Русима, Јермени су пријатни, благи, мили, а посебно су прелепе жене, веома модерне, али без много шминке. Ипак, села су у обе државе сиромашнија него наша… Скоро да нисмо видели кућу са двориштем. Куће су углавном ниске, са лименим крововима. Нигде нема тротоара…. Али, приметно је да су свуда градилишта, и у Јерменији, а то смо посебно видели у Турској, јер се градови убрзано шире, граде се читави квартови – описује Сања Радуловић.
