KAMEN, KAO BESKRAJNA PRIČA
Mozaik je jedna od najstarijih likovnih tehnika. Pojedini primerci datiraju još iz osmog veka pre nove ere, iz Mesopotamije, odakle se ova tehnika širila i svoj put našla do stare Grčke, a potom i Rima. U to vreme su imali, pre svega, dekorativnu ulogu, kako na zidovima, tako i na podovima. Izrađivani su od kamenih kockica različitih boja, mermernih, a kasnije i od staklenih… Kroz istoriju mozaik se menjao, kao i materijal za izradu, i dok je ranije predstavljao prenošenje slike u tu tehniku, vremenom je postao samostalno umetničko delo.
– Na izložbi imamo priliku da vidimo baš takva dela. Primećuje se odustvo prenošenja gotove slike, već umetnik kombinujući tradicionalan, klasičan pristup mozaiku, sa uvođenjem novih materijala i oblika, dobija samostalno umetničko delo. Apstraktne kompozicije, definisane komadima različitih oblika kamena, ali i drugih materijala, poput metala ili kompaktnih delova sa ispisanim tekstovima, čine kompletno umetničko delo. Može se reći sliku, ali i objekat, pošto reljef i treća dimenzija daju ovim eksponatima dodatni kvalitet – rekla je Vesna Petrović, urednik Likovnog programa Doma kulture, otvarajući prošlog petka izložbu mozaika Petra Vujoševića, pod nazivom “Samospoznaja”.
SPOJ NOVINARSTVA I SLIKARSTVA
Petar Vujošević je diplomirao žurnalistiku na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, 1985. godine. Potom je 1990. diplomirao slikarstvo na Fakultetu likovnih umetnosti, gde je i magistrirao dve godine kasnije. Dobitnik je brojnih nagrada, a izlagao je na dvadesetak samostalnih i na više od 150 grupnih izložbi. Autor je brojnih projekata, radionica, bio je i učesnik nekoliko kolonija, predavanja, kurseva… Živi i radi kao samostalni likovni umetnik u Beogradu.
Vaša umetnost je izražena kroz spoj žurnalistike i slikarstva?
– Dok sam studirao novinarstvo činilo mi se da je lakše, međutim, kad sam video da je poriv za slikanjem, za izražavanjem kroz boju i crtež veoma jak, počeo sam da radim u nekim otvorenim ateljeima u Beogradu. Vremenom je to postalo ozbiljno i upisao sam Akademiju, što nije loš spoj, jer mi je pomoglo da se bavim i novinarstvom, i to kroz likovnu kritiku ili teoriju umetnosti. Novinarski izraz mi mnogo pomaže da budem koncizan.
ČOVEK SE OGLEDA U ONOME ŠTO RADI
Šta Vas je inspirisalo da se bavite mozaikom?
– Poreklom sam iz krševitih krajeva i moje prve impresije su u vezi s kamenom. Planine su od kamena, plaža je od kamena, kuća mi je od kamena. Ta bliskost sa kamenom me je uvek pratila i kada sam na Akademiji došao u atelje za mozaik spojile su se moja predispozicija ka slikarstvu, ka izražanju bojom i fascinacija kamenom. Video sam da se kamenom može slikati, crtati i to je za mene bila vrsta spoljašnjeg izraza. Jer, život je ogledanje. U životu vidimo sebe kroz ono čime se bavimo. Privlače me umetnost i kamen u prirodi, pogotovu u bezvodnim krajevima i na golim planinama, gde ima puno patine na njemu. To nije samo jednolična boja, već ima i lišajeva, a kalcijum-karbonat donosi sivo-srebrnkastu skramicu. Prelepa, apstraktna slika. Kada počnete da slikate, da se izražavate bojom, dobijete tu gamu. A kad prelomite kamen, imate nekoliko mogućnosti, jer je on kao kockica sa šest strana i uvek birate samo jednu. To su veoma velike razlike, i u boji, i u formi… S jedne strane me je fascinirala ta igra, a s druge, kako se čovek ogleda u onome što radi. Tu otkrivam svoju unutrašnju stranu. U ogledanju vidite sebe, i ono što je dobro, i ono što je loše. Kamen ima i prednosti i mane. On je tvrd, da ne kažem tvrdoglav, teško se menja, ali je i pouzdan, trajan… Otkrivate sopstvene osobine, odnosno, dok vreme prolazi, dok se talože godine, kroz spoljašnji rad sagledavate i svoj unutrašnji profil. Zbog toga je naziv ove izložbe “Samospoznaja”, jer to je proces i spoljašnjeg izražavanja, kontakta sa svetom, sa ljudima, ali i unutrašnjeg poniranja u sebe i kontakta sa svojom nepoznatom stranom.
Kad govorite o Vašem radu i “bliskosti” sa kamenom, kao da opisujete suštinu života?
– Da. Kamen je vrlo intrigantan… Tek od Grka je ušao u široku upotrebu i dobijao, ne samo korisnu vrednost, nego i simboličnu u svakom pogledu. Ušao je u jezik naroda, i kada se kune, i kada se blagosilja; kuća je na kamenu, a žena je oslonac, taj kamen “ćošnik” na kome stoji kuća; liturgija je kao rad na kamenu, jer to je najviši duhovni rad; ne samo što na kamenu stoji oltar, nego je i unutrašnji proces, kao klesanje kamena… Sveprisutan je, izuzetno simboličan, za naše uslove vrlo dragocen i kao simbol, i kao materijal, a u umetnosti je jedan od dominantnijih repera. Čak se i vajari, koji koriste bronzu ili glinu, uvek ogledaju u kamenu, jer tu se vidi ko ima majstorsku ruku.
Da li se i Vi zbog toga ogledate u kamenu?
– U mom radu kamen je osnovni materijal. Završio sam klasično slikarstvo, ali moj rad se pretočio u izraz kroz kamen. Kada bi samleli kamen, dobili bi pigment. Lep, beli pigment. Koristim više vrsta belog kamena, nekoliko različitih belih boja. U klasičnom, uljanom slikarstvu uglavnom se koriste tri bele boje, ali kada koristite kamen možete naći mnogo belih boja. Mi čak nemamo ni nazive za sve te bele boje, a imamo paletu. Puno je belih boja i kada počnete nijansama da gradite sliku, počinjete i jednu beskrajnu priču…
Nela Radičević
VERA U SEBE I ŽIVOT
Nezahvalno je govoriti o planovima, posebno u aktuelnoj epidemiološkoj situaciji, ali..
– Uglavnom je sve što sam planirao skrenulo i išlo nekim svojim tokovima. Više se ne obazirem puno na to šta ja planiram, nego pokušavam da pratim šta se događa, šta mi se otvara pred nekim svakodnevnim dešavanjima i da se u tim vrtlozima snađem. Kao kad vas neko baci u more, pa pokušavate da plivate u talasima. Dok radite uđete u neku vrstu unutrašnjeg mira, stanja sličnog molitvenom. Ali, to stanje ne traje dugo, ono kao da izaziva novu buru… Kada se podignete na viši nivo, dižete i skriveni deo vaše ličnosti i to vas opet baca iz mira u neku buru… Ali, ono što je najbitnije, iskustvo nam govori da uvek treba imati poverenja u sebe i život. Sve na kraju nađe svoje dobro razrešenje.
UNUTRAŠNJI MOZAIK
– Osnovna ideja ove izložbe je da predstavi tu unutrašnju sliku baš kroz mozaički postupak, kao jednu savremenu likovnu praksu. U tom smislu gube se neka tradicionalna svojstva ove tehnike (težnja za iluzionizmom i kopiranje štafelajnog slikarstva itd). Ovakav pristup radu vodi uvek u dva smera, ka spolja, gde se susrećemo sa onim drugim, sa svetom; i ka unutra, gde se razotkriva naše sopstveno biće. U oba slučaja čovek se pomera ka sve većoj spoznaji: sveta oko sebe, ali što je bitnije – spoznaji sopstvene suštine – reči su Petra Vujoševića, na propratnom katalogu izložbe.
