ПРЕДСТАВЉЕН ТРЕЋИ РОМАН НЕНАДА ГУГЛА “ЖИВЕО САМ ХИЉАДУ ГОДИНА”
У препуној великој сали Градске библиотеке „Владислав Петковић Дис“, у уторак, 20. фебруара, представљен је трећи роман Ненада Гугла, под насловом „Живео сам хиљаду година“ о коме су, поред самог аутора, говорили и вероучитељ Ђорђе Радојковић и уредник издавачке куће “Бит издаваштво” хаxи Душан Милошевић. Као и претходна два романа, тако и овај, Градска библиотека је промовисала у оквиру манифестације „Штампана реч“, која ове године слави четврт века постојања. Представљање књиге “Живео сам хиљаду година” употпуниле су ученице веронауке Средње музичке школе, Анђелија Зоћевић и Јана Трифуновић, извођењем песама „Жубор вода жуборила“ и „Српкињица једна мала”, уз пратњу Вање Јовановића на хармоници.
ПОУЧНЕ, ТЕМАТСКИ РАЗНОВРСНЕ ПРИЧЕ
– Гуглова трећа књига подељена је у 16 поглавља, а својом структуром се битно не разликује од претходне две. Мноштво поучних, тематски разноврсних прича инкорпорираних у главни текст чине роман динамичним за читање. Главни јунаци овог дела трилогије су већ познати читаоцима; њихове животне приче су већ испричане у књигама „Умро сам у петак“ и „Велелепота секунде“, али није неопходно прочитати их како би се овај текст разумео. Приповедачки поступак који доминира је историографска метафикција, чиме се појачава уверљивост прича које бројни приповедачи говоре очекујући да ће њихови слушаоци извући поуку или разумети поруку коју они преносе. Као и до сада, снови имају важну улогу, јер доводе до самоспознаје и промене. Управо те унутрашње промене код јунака, које се догађају неприродно брзо, аутор жели да постигне и код читаоца. За разлику од претходна два романа, Ненад Гугл се у овом случају одлучио да индивидуалну људску декаденцију прикаже реалистичније и то понајвише кроз гордост, похлепу и самољубље – најавила је библиотекарка Тијана Бежанић представљање књиге „Живео сам хиљаду година“.
Иако је овдашња публика добро упозната са биографијом Ненада Гугла, Чачанина који живи у Београду, библиотекарка је подсетила на неке неизоставне “цртице” из професионалног живота, које су обележиле његов досадашњи рад:
– По завршетку Филолошког факултета у Београду радио је у Трећој београдској гимназији, као професор српског језика и књижевности. Прву велику популарност стекао је након објављивања романа „Умро сам у петак“, 2018. године, а потом је 2020. уследио и роман „Велелепота секунде“.
ФОТОАПАРАТ ЗА ПРАВЉЕЊЕ УНУТРАШЊЕГ СЕЛФИЈА
Ненад Гугл је широј публици, а понајвише ученицима, који га прате преко друштвених мрежа и других медија, познат као врстан говорник, предавач, тумач, приповедач, што је потврдио и у разговору за “Чачански глас”. Човек који нас увек инспирише још једном је показао да радост стваралаштва и изграђивања себе доприноси срећи.
Како је настала идеја за књигу “Живео сам хиљаду година”?
– Идеја, која је заправо уткана у сва три романа, па и у овом о коме вечерас говоримо, јесте да књижевност треба да понуди човеку одређене врсте путоказа. Дакле, мислим да функција књижевности, између осталог, треба да буде и практична, а не само естетска. Наравно, без естетике нема књижевног уметничког дела, тако да сам се трудио на оба поља. Друго је питање какав је резултат и колико је то успешно? Али, по утисцима читалаца, ја сам више него задовољан, чак и изненађен на неки начин.
Шта је порука овог романа?
– Волим да кажем да ми живимо у селфи култури, где се стално фотографишемо. Мој покушај је био да књига постане један фотоапарат за прављење унутрашњег селфија, у ствари да човек док чита књигу покуша да освести шта је то у њему. Јер, у нама је један бескрај, необухватан, неограничена васиона и ми себе стално упознајемо. Ми никада нисмо довршени као бића. Заправо, на том пољу имамо “трења”, с обзиром на то да је спољашњи свет препун садржаја. Али, ти садржаји су као љуштуре, споља изгледа пуно, а унутра је празно. Прави садржаји су у нама и то је она пунота до које ми не долазимо, јер смо замајни “шареним лажама” споља. Зато роман у савременом свету и књижевности има, можда, корисну и добру улогу да помогне човеку да истражи себе, тј. да га подстакне. Нико то не може да уради, осим самог човека. Али, роман може да буде кратки замајац, једна батеријска лампица, ако ништа друго, да би човек кренуо тим путем.
“ПРЕГАОЦУ БОГ ДАЈЕ МАХОВЕ”
Стиче се утисак да је данас тешко човека мотивисати, покренути да спозна самог себе…
– Човек мора да уради увек оно што је до њега. Ми у себи имамо, рецимо, вулкан и нико не може да га покрене, осим нас самих. Али, некада, варница која падне може да буде почетак за разгоревање ватре. Или, ако имамо нека наслагана дрва… То је до свакога од нас. Не може то нико споља, али варница је битна. Каже Његош у “Горском вијенцу”: “Прегаоцу Бог даје махове”. Прегалац је онај који се напреже, ко се труди. Али, ми не можемо да уносимо труд из равне линије, апатије, равнодушности, заробљени троседом, ријалти програмом, интернетом, апликацијама, тешко је то. Зато књижевност може да у неком тренутку да само тај први замах, а после, опет, зависи од нас и наших напрезања. Дакле: “Прегаоцу Бог даје махове”. Мало се напрежимо и добијамо све више и замаха, и силе, и снаге, и онда то постаје незаустављив процес. Процес освајања себе, да бисмо освојивши себе, освојили свет око себе. Не баш буквално. Али, хајде да кажемо, да бисмо постали владари сопственог живота, што нажалост, савремени човек у већини случајева није.
ШЕКСПИР ЈЕ ПИСАО ЗА ЉУДЕ, НЕ ЗА КЊИЖЕВНУ КРИТИКУ, АЛИ ОЗБИЉНЕ ТЕМЕ
Ви сте успели да допрете до себе, да направите унутрашњи селфи, нисте подлегли пукој комерцијализацији…
– Верујте, све што радим, прво радим у односу према себи. Дакле, ја себи покушавам да дам те замахе. Ја себе покушавам да освестим и да пронађем путоказе. Захваљујући, можда, неком дару који ми је Господ дао, то моје истраживање само поделим са другима. Верујте, нити желим да некоме држим лекције, нити имам за то знања. Желим само да поделим моје искуство, покретање мог вулкана који је угашен, али се на тренутке покрене. Желим да у тим маховима успем да уложим труд и да дође до неког плода који, можда, може да буде од користи и другима. То је моја једина жеља. Ја сам професор књижевности, естетике. Некада је наша књижевност имала вертикалу… Шта је данас књижевност? Углавном, нажалост, пука естетика, декаденција и песимизам. То је описвање неких стања изгубљености, рањености душе и срца, усамљености. Али, нама не треба неко да констатује ситуацију које смо и ми свесни, него да покуша да нас покрене. Неко може да помисли да је ово “селф-хелп” литература. Није. То је књижевно дело. То је димензија која је веома битна. Шекспир када је писао, писао је за људе. Није писао за књижевну критику. Писао је за обичан народ, али је покушавао да обради озбиљне теме.
И Ви пишете за људе…
– Покушавам. У суштини, сви имамо и путоказе, и моделе, и начине, свако на свом пољу. Стицајем околности ја се бавим писањем. Али, верујте, било ко може да покрене. Ви сте новинар, и ви на вашем пољу покрећете друге људе. Лекар покреће, возач аутобуса… Сви смо упућени једни на друге. Свети оци кажу да увек можемо да помогнемо више другима, него себи. И то је тачно. Ја себи најмање могу да помогнем, али другоме могу. Вероватно је то тако и уређено да бисмо били упућени једни на друге, да бисмо уплитали наше судбине, животе, таленте и тако испреплетани правили једну заједницу – нагласио је за наш лист Ненад Гугл.
Нела Радичевић
