ИЗЛОЖЕН РАТНИ ФОТО-АЛБУМ ЧЕШКОГ ОФИЦИРА ХИНЕКА ДОЛЕЖАЛА У ЧАЧАНСКОМ АРХИВУ
Изложба „Слике са балканског ратишта 1914-1918. Ратни фото-албум чешког официра Хинека Долежала“ , чији су аутори проф. др Вацлав Штепанек и др Љубодраг П. Ристић, отворена је учетвртак, 9. јуна, на Међународни дан архива, у библиотеци чачанског Архива. Књига је издање Међуопштинског историјског архива Чачак, а изашла је из штампе априла 2020. Настала је на основу публикације која је штампана у време пандемије корона вируса, уз финансијску подршку Министарства културе и информисања РС. Изложбу је отворила професор др Мира Радојевић, дописни члан САНУ.
– Због немогућности да проф. др Вацлав Штепанек, који је приредио књигу, дође у Србију раније, остала је до данас ван очију јавности. Књига „Слике са балканског ратишта 1914-1918. Ратни фото-албум чешког официра Хинека Долежала“ садржи 170 страна и додатних шест војних карата. Поговор је написао др Љубодраг П. Ристић, графички обликовала Снежана Ђанковић, обраду фотографија урадио је мајстор фотографије Зоран Милошевић, превод са чешког проф. др Катарина Митрићевић Штепанек. Превод резимеа на немачки потписује Соња Краузе, превод резимеа на енглески Миљана Протић, штампана је у 300 примерака – рекла је директорка чачанског Архива Лела Павловић и представила госте.
Доц. Вацлав Штепанек, (у Чешкој Републици звање доцент је највише после јединственог звања професор) обавља дужност управника Института славистике Филозофског факултета Масариковог универзитета у Брну, у коме су утемељена и балканолошка истраживања. У разноврсној педагошкој делатности Вацлава Штепанека, издвојено је да је био лектор чешког језика на Универзитету у Београду 1996–2002. године и да и сада одржава блиске научне контакте с колегама из неколико научних институција у Србији, учествује на научним скуповима и објављује радове у Србији. Приредио је и уредио више издања у вези са чешко-српским односима Из свог боравка у ратној Југославији објавио је збирку извештаја и размишљања Белешке из периода бомбардовања. Године 2011. објављена је обимна монографија Југославија – Србија – Косово. Поред тога, аутор је сам или (најчешће са Либором Јаном ) коаутор једанаест монографија о историјском развоју јужноморавских општина. Године 2010. добио је награду Франтишек Александар Зах од представника Јужноморавског округа за животни допринос и развој чешко-српских односа.
Указујући на специфичност самог дела и изложбе директорка Лела Павловић указује на запажање др Љубодрага П. Ристића који је овим поводом написао поговор под насловом „Фотографије Хинека Долежала као документ с друге стране фронта“, у коме закључује, како реткост да се „у српској историографији нађе опус фотографија ратног фотографа који је, током читавог рата, био с друге стране рова, у редовима непријатељске, аустроугарске, немачке или бугарске војске“. Стога Ристић сматра да је објављивање фотографија Вацлава Долежала у српском издању „изванредна прилика да се домаћој публици скрене пажња и на ту страну“, истакла је Павловић.
Отварајући изложбу професор др Мира Радојевић, дописни члан САНУ, подсетила је на страдање српског народа у Великом рату, на злодела непријатеља у тадашњој Краљевини Србији. Ниједна прича о првом великом светском сукобу, не може проћи без навођења патњи кроз које је становништво једне мале и храбре земље преживело, како у отаџбини, тако у изгнанству и у заробљеништву. Фотографије које је ставио у свој ратни фото-албум Хинек Долежал, спадају у салонске, јер приказују свакодневни живот народа на Балкану, указала је др Мира Радојевић.
Говорећи о томе како је настао изложени ратни дневник Лела Павловић наводи да је др Вацлав Штепанек од Алеша Махала, истакнутог чешког еколога, добио на увид фотографски дневник његовог деде Хинека Долежала (30. јул 1880–13. јун 1938), и одмах му је било јасно да је реч о делу које је јединствено и у чешкој и у српској средини.
– Фото-дневник се састоји од умешно увезаних 97 картона 34 x 24 цм на којима је више од 300 фотографија свих локација на Западном Балкану, где је у време Великог рата аустроугарска војска водила борбе. Аутор дневника био је на бојном пољу током целог рата. Он је за њега почео у зиму 1914. године у Босни, на српској граници, где је његова јединица била стационирана и није учествовала у борбеним дејствима. Потом је октобра 1915. кренула у поход преко Шумадије и Новопазарског санџака, а јануара 1916. јуришала на Ловћен, затим наставила против италијанских јединица у Албанији и заузела албански Скадар и Драч. Одатле је, после извесног затишја у борбама, аутор дневника наставио поход са својим корпусом преко Елбасана према Охридском језеру, на јужни, Солунски фронт, против француске Источне армије. Крај рата дочекао је у славонској Ораховици, где је био премештен маја 1918. године.
Његов аутор, штабни официр у разним јединицама 19. корпуса аустроугарске војске, имао је све време свог ратног деловања на Балкану као официр на пословима рачуноводства и ликвидатуре и обавезу да фотографски документује и финансијски надокнађује штету начињену од стране војске.
Долежал је у свој фотодневник уврстио и разгледнице. Његов избор је уједно и његов путопис: Мостар, Коњиц, Тузла, Сарајево, Власеница, Рогатица, Вишеград, Ужице, Чачак (са више разгледница), Бока Которска, Игало, Цетиње и, највише, Скадар. Посебну вредност за друштвену историју имају разгледнице на којима су улице и базари пуни људи и жена.
Наглашено је том приликом да су уз дозволу Врховне команде српске војске ратна дешавања снимали или сликали: Станислав Краков, Драгољуб Павловић, Надежда Петровић, др Ђорђе М. Станојевић и Риста Марјановић, који је био први српски фото-репортер и ратни извештач Врховне команде.
– Преко фотографија српских фотографа, европска и светска јавност су, на сликовит и упечатљив начин, биле обавештаване о догађајима и ситуацији на фронтовима у Србији, преласку преко Албаније и о Солунском фронту. Тако је документарност добијала огроман пропагандни карактер. Међу странцима – ратним фотографима најпознатији и најзначајнији за историју српског народа у тих пет дугих, драматичних и трагичних година били су: Родолф Арчибалд Рајс и Аријус Ван Тинховен (Arius Van Tienhoven). Њихова делатност није била најзначајнија у области фотографије – Рајс је био форензичар, а Ван Тинховен, лекар, али су њихове фотографије, будући да су имале изузетну документарну вредност и да су сукцесивно, за време рата, приказиване западноевропској јавности, учиниле да та јавност сазна истину о ратовању српске војске и страдањима српског народа – истакла је Павловић.
Међу Долежаловим фотографијама најснажнију симболику има она на којој је приказан аустроугарски војник који стоји поред споменика крајпуташа Кости Савићевићу, српском војнику који је преминуо 1915. године у туђини код Штипа. При томе нема значаја да ли је војник свестан да је то споменик његовом непријатељу и да ли разуме шта пише на споменику, „да сломим ту проклету швапску силу“. Слично је са коњаником који је међу споменицима. Он је међу споменицима који симболизују пролазност и смртност свих…
Осим „службених фотографија“ он је сликао и свакодневни војнички живот у свим његовим тешкоћама, а интересовали су га такође живот и обичаји становника крајева кроз које је пролазио, народна архитектура и предели. Где год је било могуће, куповао је и локалне разгледнице. Све то је потом увршћивао у свој дневник, који је постао не само војни документ који представља балкански поход хабзбуршке армије, него и етнографско сведочанство. Реч је о документарној историјској изложби вредној сваке пажње.
З. Л. С.
