СА МИРЈАНОМ БОБИЋ МОЈСИЛОВИЋ О ПИСАНОЈ РЕЧИ И НЕПИСАНИМ ПРАВИЛИМА ЗАЉУБЉИВАЊА У ЖИВОТ
„Као што видиш, ја ништа не кријем.
И немам, стварно немам за чим да жалим:
Јер, ја сам ходочасник,
и љубав је мој Јерусалимˮ (Мирјана Бобић Мојсиловић)
Ако започнемо овај чланак говорећи о значајној српској књижевници и сликарки, некадашњој веома утицајној новинарки, можда нећемо у првом тренутку бити сигурни о коме се говори, али, ако уз то додамо да је у питању жена која зрачи ведрином, шармом, харизматична, речита, са ставом и мишљењем о свим темама, вољена међу свим генерацијама и радо виђена у сваком друштву, знаћемо да је реч о Мирјани Бобић Мојсиловић. Њен осмех је њен заштитни знак, чак и када јој није до смеха, а њене речи су питке и дубоке и када говори и када пише.
У сусрет књижевној вечери коју ће током лета уприличити у нашем граду, разговарали смо са њом о стварању, поезији, новом роману који је већ нашао пут до срца њених верних читалаца, о светлости и тамним бојама, борби и слатком умору, о хумору и меланхолији и свему ономе што чини један живот и једну душу.
У току лета, у амфитеатру у Овчар Бањи у оквиру културно-уметничких дешавања поводом манифестације Национална престоница културе, одржаће се Ваше књижевно вече уз музичку пратњу Бориса Капетановића.
Шта очекује Вашу публику те вечери, а чиме Ви напуните душу приликом сусрета са читаоцима?
‒ Очекује их прича о књигама, о значају књига у ово време у коме нам путем друштвених мрежа и медија јављају, сублиминалним порукама, како је живот у ствари бесмислен, и како нема ничега, како је живот шопинг и сликање, и како је материја једино што се рачуна. А људи су обезглављени, обезнађени и усамљени. Добра реч покреће све, а добра реч се прво може наћи у књигама. Наравно, очекује их и моја поезија. Рецитујем. Поправљам живот, свој и свачији ко жели да га поправи. Стварност није довољна.
У априлу сте објавили роман „Сазвежђе свитацаˮ у издању „Лагунеˮ. Шта за Вас представља трачак светлости када сте окружени тамом и да ли верујете да су сви догађаји, сусрети и искуства у нашим животима судбински предодређени или их ипак сами креирамо?
‒ Има датости, али све остало креирамо сами. Понекад нам и неки случајни сусрет отвори очи. У ствари, „Сасвежђе свитацаˮ говори о томе. О усамљености, о томе како смо опчињени собом, или предрасудама, заборавили да посматрамо свет око себе, да примећујемо друге, од којих можемо да учимо и да, ако се потрудимо, добијемо лепоту и трачак светлости. И мој живот је, као и живот сваког човека који размишља, борба. Борба да се остане усправан и да се живи са неком надом, са вером.
Ваши романи неретко су инспирација позоришним и филмским редитељима, а скоро сте и сами урадили филм о животу и стваралаштву Моме Капора. Каква искуства носите са тог поља и, када би неко радио филм или представу о Вашем животу и раду, на који начин бисте волели да та прича буде испричана?
‒ Уживала сам и намучила се док сам радила филм о драгом и изузетном Моми Капору. Нисам хтела да то буде обичан класични документарац у коме десет људи говоре о њему, а у ствари говоре о себи. И онда сам смислила да цео филм има структуру као моји романи „Азбука мог животаˮ и „Мушка азбукаˮ. И испало је сјајно. О Моми, у мом ауторском филму, говори само МОМО Капор и његова дела, а опет тај филм је и моје мало дело.
Кад би неко правио филм о мени, волела бих да то буде необичан филм који би личио на моје слике – који би морао да има разбарушеност, хумор, несавршеност и меланхолију.
Неретко можемо чути и прочитати Ваше изјаве о лепоти свакодневног живота чији је кључ у његовој интерпретацији, а не у фокусирању на оно што немамо, о „лакоћи постојањаˮ у којој је чак и патња некада поетична, а „потонућа лепа, јер из њих увек нешто израстеˮ. Да ли су оваква гледишта посебно карактеристична за уметнике и колико је храбрости и снаге потребно за осмех осетљиве душе?
‒ Не знам више како, радим како умем, и много грешим, а опет имам осмех на лицу јер сам, хвала Богу, на време научила да разликујем битно од небитног, и зато се и даље радујем малим стварима. У суштини, мене је моје писање спасило, као што су ме спасавале и моје слике, моје хаљине које шијем, све што радим радим само да бих отерала мрак који нам прети одсвуд. Морам да имам осећај да сам заслужила да се одмором, или да сам заслужила да попијем чашу вина са пријатељима. Лењост па и духова лењост најстрашнија је епидемија данашњице, и зато су људи депресивни – не знају шта да раде са собом самима.
У поезији коју стварате често говорите о најдубљим емоцијама и душевним превирањима, о неузвраћеним љубавима, присуству нечијег одсуства, о сликању и писању као начину да се искаже све оно што неко није разумео када је требало. Да ли су све праве љубави тужне, а оне тужне песме заправо најлепше и најискреније?
‒ Нису све љубави тужне, сигурно не, али поезија или је сто одсто искрена или ништа не ваља. Са друге стране, уметност тешко да може да произађе из константног осећања среће и задовољства. Уметност је средство да се поправе све непревде, да зацеле све ране, уметност је опасно и сјајно и тешко и супер забавно друштво.
Да ли иста Мира проговара из Вас када пишете роман, песму или неку од колумни на актуелне теме или је за сваки од поменутих видова писања потребно посегнути за различитим слојевима у себи?
‒ Нас има неколико, свакако. Упрежу се различити погони, различити центри, и средства, али кроз све што радим провејава иста суштина – љубав према слободи, и покушај да се одагна мисао о пролазности људског живота.
Рекли сте да сте најсрећнији када сликате уз чашу вина, али на Вашим сликама има и носталгије, меланхолије, неизречености у погледу, тихог плаветнила. Шта Вам пружа сликарство чега нема у писаној уметности и да ли „слика говори више од речиˮ?
‒ Понекад, речи морају да стану, и онда слике, површине, боје, неко сасвим другачије сањарење, и неки други хумор излази из мене, „сликам цвећеˮ што би рекла Фрида Кало, „да не би умрлоˮ, односно сликам оно чега нема нигде, а опет могу да га додирнем и доживим. У суштини, свака моја слика је прича, и песма, и роман.
Неко сте ко гласно говори о свим пошастима модерног времена, о наметању погрешних вредности, дигитализацији свега, отуђености, губитку ситних задовољстава. Да ли верујете да се можемо вратити неком интимнијем, обичном животу и да нас трагичне последице данашњег начина живота могу научити да будемо паметнији, емпатичнији и задовољнији?
‒ Мислим да је свет почео да схвата шта су нам урадили, и да се мало по мало, свако у свом животу осврће око себе, и увиђа запостављену лепоту онога што нам је на дохват руке.
С обзиром на то да сте се појављивали у музичким спотовима Боре Чорбе за песме „Љубав овде више не станујеˮ и „Последња песма о тебиˮ, сигурно је да је Бора један од симбола Чачка за Вас? На кога Вас још асоцира овај град?
‒ ахахаха. Било је то слатко искуство, Бора је мој друг, а за тај спот спојио нас је заједнички пријатељ. У Чачку сам последњи пут била кад сам снимала „Срећну Србијуˮ. Леп град, лепи људи, духовити.
Ваш осмех, блага реч, уметничка дела која стварате инспирација су многима и враћају им мотивацију и жељу да откривају лепоту и да налазе нову снагу за даље, а засигурно много рада на себи стоји иза Ваше ведрине. Како бисте описали један свој савршен дан и којом реченицом из новог романа бисте завршили овај разговор?
‒ Савршен дан се описује вечерњом сценом. Уморна сам, али умор је сладак, јер сам нешто радила. Онда се протегнем, и изађем напоље да се нађем са пријатељима, да попијем чашу вина, са помишљу да сутра ујутро не морам да устанем рано.
Реченица којом завршавам овај разговор, из мог новог романа „САЗВЕЖЂЕ СВИТАЦАˮ гласи: „Сваки човек, на овом белом свету, заслужује једну добру реченицуˮ.
Наша саговорница немирног духа и умирујућег гласа пружила нам је много више од „једне добре реченицеˮ враћајући нас увек на оно што је примарно и исконско, на праве вредности које сијају попут свитаца у летњој ноћи и на лепоту тренутка коју препознаје само онај ко не граби рукама, већ умом и душом, како би достигао тиху радост и МИР.
Марија Миљуш
