ОЧИ НАШИХ СТРАНАЦА – ОГЛЕДАЛО НАС (12)
После Октобарске револуције 1918. године, у Краљевину Југославију, у више таласа, дошло је око четрдесет хиљада емиграната из Русије. Чак три четвртине њих били су са високим образовањем! Међу њима је било и врхунских интелектуалаца који су у разним областима допринели да се Србија, коју је Први светски рат разорио и опустошио, у материјалном и духовном смислу, „подигне из пепела“. Можда се ово најбоље видело кроз факултете Београдског универзитета, на којима су бројни руски емигранти били професори, асистенти, доценти, неки годинама или деценијама… Баш захваљујући њима створене су многе нове студијске групе на факултетима. О овој значајној, а недовољно истраженој теми, говорило се у уторак, 19. новембра, у Међуопштинском архиву, где је представљена историографска студија „Руски емигранти професори Београдског универзитета“, коју је написао др Драгомир Бонџић, научни саветник Института за савремену историју. Поред Леле Павловић, директорке чачанског Архива, о књизи су говориле његове колеге из Института – др Коста Николић, научни саветник и др Љубинка Шкодрић, виши научни саветник.
Сами почеци истраживачког рада др Бонџића везани су за руске емигранте и Београдски универзитет. Биле су то теме његовог магистарског, а касније и докторског рада. Поред тога, каже он, било је и литературе која је указивала на чињеницу да се после Октобарске револуције у Београду, међу бројним руским емигрантима, нашао и значајан број професора. За неке је било детаљно познато чиме су се бавили, али се за већи број веома мало знало. Зато је себи поставио задатак да прецизно утврди њихов број и да направи један историјски преглед од почетака њиховог доласка, па све до последњих руских емиграната професора који су радили и живели у Београду.
– Од 1919. до 1980. године на Београдском универзитету је радило, у дужем или краћем периоду, тачно 87 руских емиграната који су били у наставном звању – доценти, ванредни или редовни професори, лектори, предавачи… Детаљне биографије урадио сам за њих осамдесет двоје. Последња двојица су отишли у пензију 1980. године. Истраживао сам њихове касније биографије, тако да сам дошао до податка да је 2009. у Београду умро последњи из ове плејаде. Тако се затвара читав један циклус њиховог живота и рада на овим просторима, пре свега у Београду, а тај циклус дуг је скоро један век – рекао је др Драгомир Бонџић.
Књига је обухватила личности, занимљиве по свему што су проживели и у новој „домовини“, али првенствено због њиховог интелектуалног рада. Немерљив је њихов допринос у многим областима и научним дисциплинама.
– Један од задатака, осим прецизирања њиховог броја, био ми је да утврдим њихов допринос. Сви они, неко мање, неко више, оставили су огроман траг у српској и југословенској науци. Вођени невољама емигрантског живота, многи су прво били по европским земљама, а касније су дошли у Београд. Или су прво радили на Београдском универзитету, а касније су отишли даље, а било их је на свим континентима – навео је др Бонџић.
Један од најпознатијих руских емиграната био је Георгије Острогорски, професор византијске историје и оснивач Византолошког института. Велико име за историчаре, не само српске. Његова „Историја Византије“ је прво изашла 1940. на немачком, а затим, 1947. на српском језику. До данас је преведена на више од двадесет језика и сматра се једним од најсвеобухватнијих дела о византијској историји.
– Као млад емигрант прво је отишао у Финску, а затим у Немачку, где је у Хајделбергу докторирао. Једно време се школовао и у Паризу. Будући да је пореклом делимично био Јеврејин, када је Хитлер дошао на власт, а пре тога је добио позив од београдских византолога, он је 1933. дошао у Србију. Формирао је београдску византолошку школу као релевантну научну школу у светским размерама. Све до одласка у пензију 1973. радио је на Филозофском факултету као професор византологије. Дао је огроман допринос српској култури и науци – издвојио је др Бонџић једног од професора огромног значаја, а како наглашава, готовоо о сваком од 87 имена може се говорити на сличан начин.
На питање како су у Србији тада дочекани и колико су Србију осећали као своју нову домовину, др Бонџић је одговорио:
– У Србију су дошли као изгнаници, већини није било лако, дошли су „трбухом за крухом“. Потреба београдских факултета за наставним кадром била је као Богом дана околност. Значајна је била и средина, која их је лепо примила. Наравно, било је и проблема, конфликата, па и међу њима самима. Проблем је био и језик, многи од њих никада нису научили српски, већ су предавали на руском, француском или неком другом светском језику… Али, генерално, они су се врло брзо адаптирали, стекли су велики ауторитет међу студентима и код колега научника. Неки су учествовали у културном или политичком животу Србије…
Тешке године за ове професоре наступиле су са немачком окупацијом, када су прогањани, праћен им је сваки корак. Али, и после ослобођења, када су, опет, како је рекао аутор књиге, дошли у ситуацију да се суоче са партијом и војском од које су побегли.
– Многи су опет отишли у емиграцију. Оне који су остали чекала су испитивања од стране НКВД и ОЗНЕ, неки су прогнани. А посебни проблеми су почели 1948. после сукоба Југославије и Совјетског Савеза, када су почела нова испитивања и преиспитивања оданости… Неколицина је била на робији, а велики број оних који нису желели да прихвате држављанство нове земље, био је прогнан. То није био крај мукама, јер су имали проблема и да уђу у Совјетски Савез или су завршавали у провинцијама – навео је, поред осталог, др Драгомир Бонџић.
Руски емигранати професори, углавном су радили на београдским факултетима, али било их је на факултетима у Суботици и Скопљу, који су формално припадали Универзитету у Београду. Такође, др Бонџић је утврдио податак да је више од осамдесет руских емиграната радило у „нижим“ звањима на факултетима, као асистенти, лаборанти, али их није детаљније проучавао.
Његов колега, др Коста Николић, истакао је да је ово „књига знања о знању“.
– Књига знања, јер је узорно стручно и професионално написана монографија… А о знању, јер говори о интелектуалцима, врхунским и бриљантним научницима, који су то били и пре доласка у Краљевину Југославију. Та држава у стварању схватила је да без знања нема опоравка девастиране и готово уништене Србије. Без знања нема развоја. Бојим се да је у овој нашој данашњој Србији напуштена потреба за знањем, јер знање није тржишна, већ интелектуална категорија. Темељна је категорија, јер од ње зависи опстанак једне нације и културе – рекао је др Коста Николић.
У Међуопштинском архиву испричана је значајна прича. Аутор је овом књигом затворио један велики круг, а како нам је рекао, изазов за његова будућа истраживања су руски емигранти професори у многим српским гимназијама и другим школама.
В. Т.
