Уз мало маште и вредне руке, Борислава Лукић из Лознице код Чачка, све што замисли може да исхекла. Ручним радом бави се у слободно време, преко четири деценије, а у њеној породици тај хоби преноси се са колена на колено.
– Од мајке сам научила и да везем и да плетем, а она је то научила од своје. То је нешто што се већ генерацијама преноси са колена на колено. За све ове године, колико се бавим ручним радом, пробала сам и научила многе технике. Ипак, највише волим да хеклам. Једино ме плаши да ја нећу имати кога да научим, јер данашње генерације то не занима – рекла је Борислава Лукић.
Иако данас, све мање жена чува од заборава овај занат, Борислава не одустаје. Теме којима се бави су различите, често су то тематске ствари везане за новогодишње или васкршње празнике, али поред тога и многи други предмети којима некога обрадује. И ове године Борислава није штедела на машти, када је реч о припреми декорације за васкршњу трпезу.
– Инспирацију црпим из свакодневног живота, из контакта са драгим људима, али највише, наравно, из моје породице, јер су ми син и супруг највећа подршка да не одустанем од овог, назовимо заната који некако сада и није на цени. Радим торбе, хаљинице за децу, ћебиће, али највише уживам у плетењу играчака. Поред плетења, хеклам и то ми је некако омиљено, али радим и вез, везем миљеа и гоблене – рекла је Борислава.
Од клупка до крајњег производа пут је дуг, па је пре свега, потребно много труда и стрпљења.
– Зависи шта плетем, некада је за нешто потребно пар сати, а некада чак и неколико дана. Најзахтвеније су торбе и око њих можда има и највише посла – каже Борислава.
Иако некада има доста посла, Борислави највише помаже мачак, Милисав.
– Осим мачка који понекад замрси конце, нико ми други не помаже, јер су у куци поред мене два мушкарца – каже Борислава.
За веселу, Васкршњу декорацију, потребно је свега неколико зечева или пилића, који су пре свега рађени са пуно љубави и стрпљења, а помоћ мачка је неизоставна.
Виолета Јовичић
