За светог Јована Крститеља кажемо да је „карика“ која спаја Стари и Нови Завет. Последњи пророк Старог Завета и први Новог Завета. Или, још боље речено „савеза“, јер је наше Свето Писмо савез човека и Бога. Савез који је неретко нарушен злоупотребом људске слободе која му је дата од Господа. Управо стога дошло је до испуњења времена и рођења Јована Претече. Он је најавио долазак Обећаног Којег Отац шаље на наш свет не би ли нас исправио и указао нам на прави пут. Управо ће и живот Претече бити икона онога што ми људи радимо праведницима.
Свети Јован је био савременик Христов и Његов рођак, по телу, јер је мајка Јованова била тетка мајци Исусовој. Отац Јованов био је свештеник Захарија, а мајци његовој било је име Јелисавета. Када се навршило време да се испуни реч арханђела Гаврила дата Захарију, Јелисавета је заиста и родила сина. Било је то 7. јула (24. јуна по старом, јулијанском, календару) и тај се дан празнује под именом Ивањдан. Када је, по тадашњем обичају, требало извршити обрезање и дати име детету, родбина је инсистирала да се детету да очево име; али упиташе и оца, да чују да ли се он слаже. Захарије, који је пре тога онемео, узе једну таблицу и записа: „Нека му је име Јован!“, и чим је ово написао језик му се развеза, те поче говорити. Захарије прорече да ће то дете бити пророк, који ће ићи пред Богом и припремати Му пут.
Још од ране младости Свети Јован је водио усамљенички, пустињски живот. Живео је у пустињи, у пределима око доњег тока реке Јордана. Високог раста, црне косе и браде, мршавог и препланулог лица од сунца, уливао је страхопоштовање својом појавом. Свети Јован поче отворено проповедати и говорити против људских мана и неваљалстава и позивати људе да се кају и поправљају. Колико је његов изглед био необичан, још необичније су биле његове речи, којима је шибао свако зло.
Када се Јован прочуо, почеше код њега долазити људи са свих страна, да га виде и чују његове беседе, а многи су долазили да га питају и траже савете. Тако га неки запиташе: „Шта треба да радимо па да задобијемо милост Божју?“, а он им одговори: „Ко има две хаљине, нека једну даде ономе ко нема ни једну, а ко има доста хране, нека подели ономе ко нема ништа“.
Војнике је подучавао да не тиранишу, већ да штите народ, а учене људе оног времена, тзв. фарисеје и садукеје, који су се много поносили својом мудрошћу и господством, прекоревао је речима: „Бог се гневи на вас! Покајте се и створите род добрих дела, а немојте се поносити само тиме што сте потомци Аврамови, јер вам кажем, да Бог може и од камења овог створити децу Аврамову. Погледајте! ено секира стоји код корена дрвета, и свако дрво које не рађа добра рода, одсећи ће се и у ватру бацити!“
Многи су мислили да је Јован обећани Месија, а неки помислише да је он неки од старих пророка, који је из мртвих устао и оживео, па га упиташе: „Јеси ли ти Илија или који други пророк?“, а он одговори: „Нисам, ја сам глас који виче у пустињи“.
Онима који га питаше: „Јеси ли ти Месија или другог да чекамо?“, Јован одговори: „Ја вас крштавам водом, али Онај што иде после мене, јачи је од мене, ја нисам достојан да му одрешим каиш са Његове обуће, Он ће вас крстити Духом светим и огњем“.
Јован је крштавао свакога ко се кајао, у реци Јордану и зато се његово крштење називало и крштењем покајања, али не и опроштења грехова. У то време и Исус је почео своје јавне проповеди, а кад га је Јован угледао рече: „Гле, јагње Божје, које узе на себе грех света.“ Јован је имао и своје ученике Андреја и Јована Заведејева, те они, чувши овакве похвалне речи Јованове о Исусу, пођу за Христом, да чују Његову поуку и оцене њену вредност. Када су се уверили да је Исус заиста Богом обећани Месија, не само да су престали бити Јованови ученици и придружили се Христу, већ су у друштво Исусових ученика придобили и Симона – Петра, брата Андрејевог, и Филипа и Натанаила, названог Вартоломеј, и друге. У то време дође и Исус на Јордан Јовану да га крсти, Јован се зачуди па му рече: „Та Ти мене треба да крстиш, а Ти долазиш да ја крстим Тебе?“ Исус му кратко одговори да тако треба да буде, те га Јован одмах крсти.
Разврат римског друштва беше у то време достигао врхунац. Ирод Антипа, царски намесник, оде једном у госте своме брату Филипу, који је такође био царски намесник у другој области, и ту се заљуби у Филипову жену Иродијаду, своју снаху, и она у њега. Ирод отера своју жену, која је била кћи арапског цара Арете и узе за жену Иродијаду, која му доведе и своју кћер Саломију. Све је ово било још за живота Филипова. Бранећи правду Божју, Јован почне протестовати и јавно изобличавати овакав поступак. Ирод најпре није смео напасти Јована, јер га је и сам поштовао, а плашио се и побуне народа, али ипак нареди да Јована ухвате и баце у тамницу, не би ли га уплашио па пустио. Међутим, Иродијада је Јована смртно мрзела и смишљала како да га убије.
Једном позва Ирод на прославу дана свог рођења све своје војводе и чиновнике и приреди велико славље. Вино се пило, песма се орила, а кад су се гости поднапили вина, одједном међу њих изађе витка и лепа Саломија, започе да игра и вештом игром доведе Ирода и његове госте у такво расположење да Ирод, раздраган, обећа да ће јој као награду дати шта год затражи, ма и пола царства и своје обећање заклетвом потврди. Девојка, не знајући шта би затражила, оде до своје мајке, а ова се досети да је згодан тренутак да се ослободи свог опасног непријатеља, и научи своју кћер да затражи Јованову главу на тањиру!
Кад је Соломија рекла Ироду шта жели, он се трже и замисли, хтеде да одустане од датог обећања, али помисао да се царска реч, макар и овако лакомислена, не пориче, нареди да џелат оде у тамницу и посече Јована Крститеља. Џелат оде и предаде девојци главу Претечину на тањиру, која је као поклон предаде својој мајци. Тако је завршио свој живот свети Јован Крститељ, на дан 11. септембра (29. августа), кога дана је одређен празник под именом Усековање главе Јована Крститеља. Тај дан се проводи у строгој уздржљивости и посту.
Свети Јован је последњи велики пророк. Он се назива Претеча јер се појавио пре Христа и почео припремати људе за његову науку. Крститељ се назива зато што је крстио Господа Исуса Христа.
Текст приредио ђакон Ђорђе Чоловић
