У том граду се од раније налазио један човек по имену Симон, који је врачао и доводио у чудо самарјански народ говорећи за себе да је он нешто велико. Овога слушаху сви, од малог до великог, говорећи: овај човек је сила Божија, за коју се каже да је велика. А слушали су га зато што их је дуже времена задивљавао врачањем. (Дап. 8 9-11)
Људски ум функционише на начин да неретко преиспитује, доводи у питање аксиоме, па и догме. Примера ради, иако живимо у 21. веку и имамо сателите, свемирске експедиције… и даље постоје кругови који сматрају да је земља равна плоча. Дакле, и поред низа информација, сведочанстава и доказа опет постоје сумњичавци. Дакако да је сумња небројено пута исправила погрешна схватања и допринела напретку човека, први пут када се човек запитао шта се налази иза хоризонта и кренуо да открије ту тајну, наш род је почео неумитно да се развија.
Али, насупрот сумњи постоји парадоск контрарности да и поред постојања добра постоји свест која зло прихвата као реалнију и за живот квалитетнију реалност. Из цитата Дела апостолских видимо да је готово одмах по Христовом Вазнесењу настао проблем изопаченог учења. Појавио се извесни Симон који се бавио враџбинама, гатањима… обмањивањем народа. Након што је на делу видео чуда која чине апостоли пожелео је и сам да постане апостол. Али не из хришћанских побуда него из чисто среброљубивих разлога. Схвативши да је својим начином живота самоме себи онемогућио присуство у апостолском друштву послужио се другим начином. Понудио је новац да би купио апостолство. Наравно, одбијен је и јавно изобличен. Његово име је до данас остало забележено као првог јеретика који се спомиње у историји хришћанства. У религији је опстао израз „симонија“ и представља куповину свештеног чина, коју црква строго осуђује.
Свест човека се није мењала од нашег постанка па до данас. Само су услови за живот другачији. Један ветеран вијетнамског рата изјавио је „у рату сам видео да људи нису на врху ланца преживљавања јер су фини и нежни“. Тако је и свест о религији постојала, али насупрот званичном учењу, као код Симона гатара, јављала су се (у свим облицима и формама религије) застрањивања. Код нас је у употреби израз „секта“ за погрешно, непризнато учење. Овде морамо бити веома опрезни јер морамо направити разлику између секте и између једног опаснијег, морбиднијег, и надасве злог облика – сатанизма.
Ми, православни, верујемо и исповедамо истину о цркви као о заједници верних људи. Најлакше је објаснити шта заиста значи црква кроз стихове молитве Симбол вере који кажу:
Црква је:
– једна
– света
– саборна
– апостолска
Црква је једна зато што постоји само једна Православна црква, Њој припадају многи народи. Али, ако одемо у Русију, Грчку, Бугарску… видећемо да је богослужење и учење цркве исто, само изражено на народном језику. Црква је света јер је основао лично Гопсод Исус Христос. Саборна је јер се заснива на заједници и саборности. А апостолска је јер су цркву по свету ширили апостоли. Ако су ова 4 услова испуњена, ми се налазимо у истинској цркви. Све ван овог учења је застрањивање и погрешно је.
Термин секта потиче од латинске речи sequi која значи следити. Следи се одређени, самопрозвани учитељ који око себе окупља одређени круг људи који су заведени привлачним учењем или нечим другим. Оно што је одмах различито јесте то што званична црква своје постојање не наплаћује, не изнуђује контрауслуге. Наше присуство у цркви је сасвим добровољно, наша слободна воља је ту најизраженија јер сами бирамо да ли ћемо бити у цркви, или нећемо. Са друге стране, секта није довољно материјално способна да се сама издржава и зависи од новца, чланарина, донација… својих чланова. Поједине „елитне“ секте постоје јер су њихови чланови изузетно имућни и својим новцем осигуравају опстанак секте.
Једну религију карактерише култ, односно испуњавање наших „обавеза“ према божанству. Код православних ми испуњавамо своје „обавезе“ постом, молитвом, добрим делима, пројављивањем љубави… Све је усмерено ка Богу и кроз Бога ми испољавамо своје постојање. Са друге стране у секти је култ обично изражен строгим поштовањем учитеља или гуруа који предводи одређену секту или огранак исте.
Догме званичне цркве су непроменљиве, вера у Свету Тројицу, поштовање светитеља, спровођење поста, молитве… Наш начин вере непромењен је од времена Христа и апостола. Догма секте је изузетно флексибилна и прилагодљива тренутку. Односно, могуће је да се учење секте, да би се приближила следбеницима, мења небројено пута док се не доведе до бесмисла.
Морал верских заједница је нешто око чега најчешће долази до јасне разлике између званичне религије и секте. Овде ћемо застати и навести облике сектног учења који постоје;
1. Псеудохришћанске секте су секте које су произашле из погрешног учења о хришћанству. По својим учењима најчешће нису деструктивне.
2. Псеудохиндуистичке секте су секте које су настале из хиндуистичке религије. Изузетно су честе јер Западног човека привлачи дух Индије, Кине, Кореје… и сматрајући да учи и изучава егзотичну културу полако бива увучен у секту погрешним учењима о јоги, медитацији. Низ је случајева бивших припадника источњачких секти који су шизоидно били вођени учењима, контрадикторним, гуруа о медитацији, брзом читању и учењу, дисању… и на крају одлазили на психијатрију као празна тела јер им се у духу појавио својеврсни хаос који их је доводио до суицидних мисли и дела.
3. Синкретистичке секте су настале спајањем хришћанских, јудејских, источњачких религија, идеја… То је тренутак када се појави „учитељ“ који каже да је хришћанин али верује у сталну борбу добра и зла, коју надилази медитацијом, чишћењем чакри и слично.
4. Сатанистичке секте су најопаснији вид секте. Основни вид пројављивања сатанизма је апсолутни нихилизам, терор, хаос и аутодеструкција. Успешно сузбијан кроз историју поново се појавио у ренесанси. Крајем 19. и 20. века долази до праве експанзије сатанизма кроз дела Хелене Блавацке, Алистера Кроулија, Шандора Лафеја… Пошто је опскуран и настран вид квази религиозности, свој пут проналази кроз књижевност, кинематографију, музику…
Можемо се запитати како је могуће постојање и опстанак секти уколико поседујемо знање о ономе што је добро, и о ономе што је лоше. Историчари религије и верски аналитичари сматрају да секте имају успеха код људи „захваљујући“ одређеним факторима.
1. Општи друштвени односи и систем вредности који су изражени кроз верску необразованост, кризу породице, тражење припадности, потрага за одговорима и потреба за признањем.
2. Од великог значаја за успех секти јесте њихово представљање у јавности. Овде можемо рећи да су најбољи медији за пренос информација и врбовање чланства раније били музика, филм, књижевност. Данас је тај процес лакши јер постоји низ друштвених мрежа које су потенцијално изузетно опасне јер пружају могућност пропаганде разних друштвених групација. Тинејџер који трага за самим собом ретко може да раздвоји добро од лошег. Веома брзо може бити увучен у организацију кроз слушање, адаптирање и прихватање учења која му дају признање његовом младом духу.
3. Као битан фактор навешћемо да је за постојање и опстанак било какве идеје потребан вођа. Начин на који се он поставља или представља, функционише са следбеницима, дефинише да ли ће његова идеја заживети или неће. Управо због тога су идеолози секти изузетни психолози и знају како да приђу човеку.
Сетићемо се турбулентних деведесетих година које су обележили ратови, али и појава сатанизма. Ситуација у којој је била наша земља била је таква да нико није обраћао пажњу на одређена застрањивања, појачан број самоубистава која су била крајње необјашњива и необична. Убиства која су одступала од стандардног криминалног понашања и разрачунавања. Срећом па је интервенцијама цркве, полиције и војске ескалација спречена на време.
У том периоду је било појачано учење о дарвинизму, спиритизму, кабали, психологији, астрологији, алхемији… Предавања су била мање више тајна. Одређени број људи је могао да присуствује. Предавања су представљана као одговори на најважнија питања а на која нико други није хтео да одговори. Након циклуса предавања „најбољи“ слушаоци били би позивани на посебна дружења где би ширили своја знања. Не би прошло дуго иницијацијом би се лагано улазило у окултни круг сатанистичке секте.
Ниво утицаја сатанизма на особе које су имале срећу да се спасу био је толики да су неретко имали толико душевних проблема да су се дуго лечили на психијатријама. Ту је пресудну улогу одиграла црква која је помагала преко надарених свештеника који су се трудили да умање насталу штету и да врате људе на исправан пут. Они, многобројнији, а несрећнији, живот су завршавали насилно, као млади и као људи у најбољим годинама. Један од идеала сатанизма је управо да човек у одређено време достигне свој максимум, а да не би регресирао најбоље је да на време суицидом прекине живот не би ли спречио пропадање.
Конзумирање опијата, разне настраности и извитоперена сексуалност доводили су до апсолутне деструкције и самодеструкције.
Опасност од секти није искључиво на нивоу религиозности. Проблем је системски и односи се на целу заједницу, иде линеарно од појединца, преко породице и утиче и на само функционисање државе и друштва.
Сведоци смо да се сектно делање појачава и интензивира и у нашем друштву, нашем граду. Не смемо остати неми на одређена застрањивања и промене у понашању младих. Оно што у почетку изгледа као игра може да се претвори у веома озбиљан проблем. Видео игре, друштвене мреже, музика, кинематографија, заузетост породице… све то доводи до отуђења младих који увек теже друштву. У природи човека је да буде друштвено биће. Уколико нема природно изабрано друштво, тражиће га сам. Данашњица је увелико другачија од времена у којем смо одрастали до пре неколико година.
Обратимо сви пажњу на младе. Помоћ је увек ту. У цркви је најбољи спас и излаз од секте. Управо јер је црква чувар морала и етике који су исправни. Делујмо на време пре него што постане касно.
Вероучитељ Ђорђе Чоловић
