РЕГЕНЕРАТИВНА ПОЉОПРИВРЕДА – ДОБАР ОДГОВОР НА КЛИМАТСКЕ И ДРУГЕ ИЗАЗОВЕ
ПРЕДНОСТИ – ЗДРАВА ХРАНА И ОЧУВАЊЕ ПРИРОДНИХ РЕСУРСА
У условима све наглашенијих климатских промена, отежане производње хране и све већег загађења животне средине, у свету се све више говори о регенеративној пољопривреди. Реч је о новом моделу производње који подразумева обраду земљишта која је продуктивна, а није штетна по животну околину. Регенеративна пољопривреда је део пројекта који реализује Европска унија АгриЦаптуре ЦО2 од 2021. године у пет земаља света, међу којима је и Србија.
Један од највећих проблема савремене пољопривреде је претерано „узнемиравање“ тла, било да је реч о обрађивању земљишта или прекомерном коришћењу ђубрива и пестицида. Ови поступци заједно доприносе смањењу органске материје у земљишту и повећавању ерозије ветра и воде, као и сабијању тла и погоршању његових хемијских параметара, посебно садржаја органских материја и pH вредности. Компактна, неадекватна структура тла за примање воде, смањена биолошка активност и неравнотежа храњивих састојака присиљавају пољопривреднике да предузму скупе мере у обрађивању земљишта пре сетве и да се ослањају на спољашња, додатна средства. Ови додатни издаци праве велике трошкове пољопривредницима и повећавају изложеност њихове производње климатским променама, наводи мр Бранко Танасковић, пољопривредни стручњак из ПССС Чачак.
– Код загађења животне средине, велики део штетних емисија долази из пољопривреде. Према подацима америчке Агенције за заштиту животне средине, 24 одсто укупних емисија гасова стаклене баште долази из пољопривреде, шумарства и послова у оквиру којих се користи земљиште. До ослобађања угљеника из земљишта у атмосферу доводе традиционални начини обраде земље, пре свега, дубоко орање пољопривредних парцела, које, због продора великих количина кисеоника, доводи до разградње хумуса (изузетно значјног за производњу), али се у том процесу ослобађа и угљен-диоксид у атмосферу, чиме се наноси штета природи. Произвођачи, који се одлуче да обрађују парцеле мањим интензитетом или да уопште не преврћу земљу на тај начин доприносе смањењу штетних емисија и ефекта стаклене баште – истиче мр Танасковић, посебно наглашавајући да су угљеник и азот у земљи, уместо у ваздуху, основни постулати регенеративне пољопривреде.
Према пројекту Европске уније AgriCapture CO2, најважнији принципи на којима се базира регенеративна пољопривреда су: држање површине земљишта прекривеном колико год је могуће, ограничавање физичког и хемијског „узнемиравања“ земље, комбиновање широког избора биљака у циљу повећања биодиверзитета тла, остављање живог корења биљака у земљи током што већег дела године и укључивање стоке у систем производње, која ће имати испашу на тим парцелама.
Један од кључних принципа регенеративне пољопривреде је покривање тла током читаве године, чак и у периодима када на њему нису засејани усеви. Земљорадници који користе тај модел најчешће користе остатке ратарских култура после жетве, попут стабљика кукуруза или пшенице. Остављање „добро уситњених остатака жетве“ на њивама или мешање тих делова биљака са површинским слојем земље, према речима мр Танасковића, доприноси очувању тла, али истовремено и бољим приносима у наредном периоду.
– Наши пољопривредници често пале жетвене остатке на њивама, што никако није препоручљиво, јер након тога првих десет центиметара земљишта постаје мртво и неупотребљиво. Паљењем остатака се уништава и до три тоне хумуса по хектару, при чему долази до штетних емисија азота у атмосферу, а такав поступак може довести и до пожара већих размера. Остављањем добро уситњених жетвених остатака на њивама, смањује се емисија угљен-диоксида, а мање су и потребе за радном снагом, као и емисије из горива због ређе употребе великих пољопривредних машина попут трактора – наводи наш саговорник, посебно истичући да је регенеративна пољопривреда, пре свега, намењена мањим парцелама, а не великим произвођачима, јер је овде реч о примени посебног модела обраде земљишта уз једноставнију механизацију, који не захтева тако висока улагања.
Према подацима Европског института за иновације и технологију, регенеративна пољопривреда има и одређене мане. Првенствено, пољопривредницима ће бити потребно извесно време да стекну знања и вештине за овај тип производње. Осим тога, мање орања може довести до чешће појаве нежељених биљака (корова), па ће поједини фармери повећати употребу хербицида. Такође, како сматрају поједини стручњаци, нови модел обраде земљишта може донети мање приносе неких усева у одређеним условима, а оно што је сигурно, прелазак са традиционалних метода пољопривреде захтева време.
Мр Танасковић подсећа да је у Београду крајем септембра прошле године одржана конференција о регенеративној пољопривреди, односно, о комбинованом моделу примене традиционалних пракси и савремене технологије у пољопривреди, у циљу производње здраве хране и одрживости система. Један од важнијих закључака скупа је да бољитак који доноси регенеративна пољопривреда могу да осете сви, јер ће се њеном применом добити квалитетнија и здрава храна. Истовремено, нови модел пољопривреде има минималан негативни утицај на животну средину.
– Обавеза свих нас је да оставимо очувано земљиште и за будуће генерације. Регенеративна пољопривреда је тема која се тиче одрживе производње хране и ублажавања последица климатских промена и она представља прилику за српске пољопривреднике да се интегришу у међународне ланце вредности пољопривредне производње – поручује мр Танасковић.
Пројекат регенеративне пољопривреде се реализује у Великој Британији, Грчкој, Пољској, Кенији и Србији.
В. С.
