– Пријатељство се не наручује, него се негује, не можете да га стекнете за 24 сата. Зато су ми из Гимназије најдражи школски другови. Били смо као једно, нисмо се делили по томе ко шта има или неких других разлога – каже Бранко Илић Ричи.
Његова генерација матураната, школске 1951/52, толико је пута потврдила право пријатељство. Последње три деценије састајали су се сваке године. И док их је било више на окупу. Једино их је корона на кратко раздвојила. Сада, на велики јубилеј, у Гиманазији су се састали Вера Дубић, рођена Рисимовић, професор Предраг О. Ћурчић, Милашин Станишић и Ричи. Истинско оправдање за изостанак имају остали њихови школски другови који су дочекали 70. годишњицу матуре. Њих десетак не живе у Чачку, или им здравље не дозвољава веће напоре.
Школске 1951/52. у Гимназији је матурирало 94 ученика и 40 ученица. Тада је школа била подељена на мушку и женску. И чим су закорачили у унутрашње двориште, четворка се сетила.
– Ту су на одмор излазиле девојке. Били смо раздвојени, ишли смо и у супротне смене. Нисмо смели овде да уђемо ни да пијемо воду – причају Вера Дубић и професор Ћурчић.
Задржавају се погледи и на великим школским прозорима. Одлазе и много даље од видљивог голим оком.
– Сигурно сам једини из генерације, који је пао из предвојничке обуке – подсетио је Милашин своје школске другове.
Ко би њега могао да заборави! Боћу Деветака, који им је предавао предвојничку обуку, или одбрану и заштиту.
– Прозове ме последњег часа, да ми митраљез. Први пут га видим! Он ме гледа и каже: ”Не знаш ти то!” И да ми двојку, тада је била слаба оцена.
Било их је деветоро браће и тако је Боћа добио надимак Деветак. Двоумили су се његови ђаци да ли да помену и да су га звали ИНГ. Боћа, некада водник, предавао је и у Техничкој школи. Видео је да су остали професори испред својих имена назначавали да су инжењери. Тако се и он повео за њима…
– Мени мајка купи нови, тегет, џемпер. Сав срећан га обучем у школу и на гађању из предвојничке обуке, Боћа ми изда наређење: ”Лези!” Рекао сам му да не могу на мокру земљу, падала је киша. Записао је да реагујем на кишу и то је предао наставничком већу – сећа се професор Ћурчић.
Иако је превагнула малициозност аутора да помене надимак ИНГ, Боћа је био упечатљива личност и остао је у сећањима својих ученика, као и Лука Војводић, Миленко Стевовић, Докмановић… Строги и праведни професори из времена када је у одељењу било једно, двоје или троје одличних. Помињу матуранти Живорада Мајсторовића Вишинског, др Ђока Војиновића, ретке одликаше из своје генерације. Било би штета не поменути и да је Милашин, који је имао слабу из предвојничке обуке, био одличан математичар.
– Могли смо да препишемо од њега, али то никоме није падало на памет! – напомиње професор Ћурчић.
Али, знали су да се снађу. Бар, да одбране себе, када су последњег дана играли коло у школском дворишту.
– Покојни Кузман је свирао на фрули, ми се разиграли, али нико није могао бити кажњен. Играли смо у круг, није било коловође – сећа се професор, који се вратио у Гимназију и ту провео највећи део свог радног стажа.
У његовом животу, врло упечатљив је био и упис на факултет. Пријатељ му је јавио да је остало само једно место на књижевности у Сарајеву.
– Рекао ми је: ”Долази првим возом!” А, пре тога, скакао сам са моста и сав се повредио. Долазим на факултет у завојима и професор Меша Селимовић, Бог, ме пита да ли сам се повредио на утакмици Жељезничар – Сарајево!
Колико још трагова бурне, али безазлене младости. Правог пријатељства, које годинама окупља генерацију 1951/52. Они су и подигли споменик свом школском другу, доценту др Живораду Мајсторовићу Вишинском. У Слатини. Вишински је преминуо недуго после одбране доктората на Правном факултету.
– Његови су избегли из Чешке и дошао је код нас у школу. Била су то послератна, тешка времена. Игром случаја, знао сам да три дана ништа није јео. Купио сам погачицу, дошао код њега, у намери да је поделимо. Молио сам га, али за живу главу није хтео да узме парче. А, три дана ништа није ставио у уста! Толико је био достојанствен, поносан. Сам се издржавао на студијама, а када је умро, у његовом стану су била двојица или тројица студената. Помагао је деци која нису имала где да станију – са толико поштовања у гласу описује свог школског друга Милашин Станишић. И не само он, него и остали времешни матуранти, здивљени пред лепотом људскости…
– Дошао сам да видим драге људе, да се сетимо времена када смо били безазлени и без предрасуда. Нисмо делили људе по томе како мисле, колико имају или немају. И свима нам је у срцу остао наш Чачак. Када сам одлазио, једва сам чекао да се вратим – каже Бранко Илић Ричи, који изнова подсећа на дивну лекцију о пријатељству. С пуним правом! Његова из школе трају седам и више деценија!
На једноставно питање како сте, сви одговори су били ведри и оптимистични.
– Изузетно, мало кукам, али трпим… – одговара професор Ћурчић.
– Одлично, схватам да не могу као некада, спорије се крећем, срце ми је старачко, али сам добро – потврђује и Ричи.
– Добро, пензионерски. Размишљам о свему што се данас дешава, али се надам да ће млади живети срећније! – верује Милашин.
– Било је тешко, сада је добро. Учила сам поново да говорим, ходам и пишем, помогли су ми син и ћерка. Деца су заслужна за мој опоравак – презадовољна је Вера. Како њој, тако и су и њеним школским друговима деца главни извор животне снаге. И пријатељства. Нека потрају, бар до 80. годишњице. Вероватно би их и то учинило јединственим. Остало је и још неиспричаних прича једне младости.
